Међународна трибина композитора у Лисабону

Заједничка одлика ових аутора је специфичан однос према прошлости. У композицији Архетип за камерни ансамбл, Лукас Фагин се према музичком наслеђу односи критички. Он претпоставља да се извесна статичка визија целине људских прапочетака преноси кроз генерације до данашњих дана као „колективно несвесно". Фагин верује да се кроз одређене примере сонорности може објективизовати ова "несвесна визија", као идеал психолошке историје универзума. У том смислу, композитор настоји да се "ослободи" било какве "конвенционалне" семантизације звучности његовог дела. Пре свега, он увиђа историјско-емпиријску одређеност оркестра као медија, и одлучује се зато за својеврсни ансамбл солиста. Фагинов музички језик тежи дистинкцији сваког појединачног звучног догађаја, у намери да, како истиче, сруши мостове сећања, што је и основни предуслов разумевања његове замисли у звучању композиције. Музички ток је, тако, радикално фрагментиран, избегава се свако тембрално слагање, а све у циљу да се избегне било какво ретроактивно слушање. Другим речима, аутор захтева од слушаоца да статичку визију целине "ухвати" у сваком појединачном тренутку протицања музике, без очекивања и присећања.

У наставку емисије чућете такође препоручено дело Одјеци мртвих Лусијана Бориља. За разлику од Фагина, Бориљо се према традицији односи рестаураторски. Ово дело је настало у окриљу институција у којима се конструише пред-колонијални национални идентитет народа Јужне Америке. Поручено је од стране Оркестра изворних инструмената и нових технологија, а инспирисано је древним учењем шамана о смрти као магији која нас враћа нашем пореклу. Из музичког аспекта, аутор тежи да у звучности традиционалних инструмената пронађе могућност за савремени музички израз. Он захтева од извођача виртуозност али и проналажење нових техника свирања, како би се у звучном резултату синтетизовале специфичне конструкције прошлости и садашњости. Аутор истиче потребу да на моменте имитира звучност електронских инструмената, односно, да "природни", примитивни звук разних свирала учини "вештачким", синтетичким, симболом савремености. У том смислу се може разумети назив дела, јер се одјеци мртвих чују ако се савременост тражи у остацима прошлости.