среда, 26.01.2011, 23:20 -> 09:43
19. Међународна Трибина композитора у Београду
У наставку циклуса МУЗИКА ВИВА (среда, 26. 1. 2011. у 23.20) представићемо композиције Јелене Дабић, Марка Матовића и Дејана Деспића изведене на концерту одржаном 21. новембра прошле године у Холу Народне Банке Србије у оквиру наше најзначајније смотре савременог стваралаштва.
Најпре ћете слушати композицију Променљива расположења за алт саксофон и удараљке Јелене Дабић. Композиторка је своје дело осмислила као циклус од пет комада где сваки илуструје по једно расположење. Линеарно музичко мишљење и ритмичке матрице су основне карактеристике овог циклуса, у коме се сваки комад профилише као одредјен «карактер», чије су одлике интонација - представљена мелодијом и импулсивност - дочарана удараљкама. Необична звучност медија у коме композиторка остварује своје идеје приближена је слушаоцима конвенцијама репрезентације афеката у музици, познатих из популарне културе и џеза.
У наставку емисије чућете дело Четири скитнице за трубу, хорну, тромбон и фагот Марка Матовића, замишљено као мали музичко-сценски комад. Носилац тока радње која се одиграва "на сцени" је музички слој, док глумци-извођачи, дочаравају својеврсну жанр-сцену музицирања уличних свирача на каквом градском ћошку. Музички језик у овој сцени призива сегменте класичних холивудских партитура, подржавајући сценски "наратив" у коме се музичари-просјаци довијају како да привуку слушаоце својим свирањем. Njихови покушаји да измаме покоји новчић од пролазника, конотативно, скрећу пажњу на положај музичара уопште, док се музички ток не прекида, а спонтаност ове гротескне и помало патетичне сцене је музички остварена квази импровизандом, чија се семантика ослања на конвенције џеза.
До краја емисије МУЗИКА ВИВА слушаћете Серенаду за гудаче оп. 204 Дејана Деспића. Према речима аутора, узори за ову композицију су му биле серенаде Моцарта, Чајковског, Дворжака, Елгара и Сука. Симулација композиционих поступака поменутих аутора је вероватно узрок умеренијег хармонског језика, него што се то од Деспића очекује, али то не умањује убедљивост овог дела. Посебно је симптоматичан цитат гавоте из Класичне симфоније Сергеја Прокофјева, који на директан начин упућује на «велику» рестаураторску традицију неокласицизма, чији је Деспић део, као њен утемељивач код нас. Високи естетски стандарди које обећава и испуњава Серенада, доказ су њене истрајности али и прилагодљивости.
Коментари