Оперe – Александар Даргомижски: Камени гост

Започећемо овај осврт операма насталим на основу Малих трагедија Александра Пушкина које су инспирисале четири позната руска композитора да им посвете своја оперска остварења.

У вечерашњој емисији чућете оперу Камени гост Александра Даргомижског, која се с правом сматра једним од врхунаца руске оперске уметности. У невеликом временском распону од 80 минута, Драгомижски у три исцизелирана чина-минијатуре даје самосвојно музичко читање Дон Жуановог лика. Опера је остала незавршена за композиторовог живота, а довршио ју је Сезар Кјуи. Оркестрацију и даљу ревизију потписује Римски-Корсаков, да би 1903. године била сачињена коначна верзија опере додавањем оркестарског прелудијума базираног на темама из партитуре.

Даргомижски је у потпуности следио лирерарни предложак - Пушкинов комад Камени гост из 1830. године, инспирисан либретом Лоренца да Понтеа за Моцартовог Дон Ђованија. У Пушинковој верзији Дон Жуан је пасивни јунак, кога опседају примисли о смрти, вођен је аутодекструктивним нагоном. Камени гост је интимна лирска медитација о несталној људској природи и питањима о животу и смрти. Чини се природним да је управо овакав софистицирани текст послужио као основа за једну од „најрадикалнијих" опера икада написаних. Искорак је учињен коришћењем драмског предлошка у целости, без посредстава либрета, чиме је заобиђена типична формлна схема нумера, а оперски језик враћен изразу драме пер музика базираном на непрекинутом речитативном току.

Даргомижски у својим писмима записује Желим да звук непосредно изражава реч; Желим истину! Овај реалистички поклик који кореспондира са реалистичким струјањима у руској књижевности и уметности половине XIX века, нашао је поклонике међу уметницима попут Балакријева и Цезара Кјуиа, односно у текстовима великог теоретичара Владимира Стасова. Даргомижски ствара особени мелодијско-декламативни израз који је Кјуи назвао мелодијским речитативом, где су фразе моделоване о принципима „заокуржених интонационих периода". Другим речима, Даргмижски успева да запише музичку супстанцу руског језика, чиме постиже ефекат близак почецима оперске уметности - када је речитатив био реторичко-декламативни субстрат мелодијске инвенције.

У музичком току опере Камени гост, дакле, не сусрећемо понављања - пред слушаоцима је прокомпонована фактура која само у неколико инстанци задобија контуре арија и то на местима где сам текст показује одређену „репетитивну" структуру. Две заокружене нумере - Лаурине шпанске романсе везане су за Пушинкову дидаскалију она пева па је за ту прилику Даргомижски прерадио већ постојеће песме из свог опуса.

Оперу Камени гост Александра Даргмижског слушажемо у извођењу Хора и оркестра Баљшој театра, под управом Марка Ермлера.

Улогу Дон Жуана тумачи Владимир Атлантов, Лепорело је Алекснадар Ведерников, Дона Ана је Тамара Милашкина, док као Дон Карлос наступа Владимир Валаитис. У улози Лауре чућете Тамару Синавскају, док је Комтур Владимир Филипов.

Заплет опере Камени гост везан је за повратак Дон Жуана и Лепорела у Мадрид, где развратник сазнаје да Дона Ана посећује гроб свог мужа Комтура кога је убио. Када угледа поносну жену лица скривеног испод црног вела удовице, његова жеља да је освоји расте. У салону лепе глумице Лауре окупља се друштво, а међу њима је и Комтуров брат Дон Карлос коме се девојка свиђа. Када се појављује Дон Жуан, Карлос га изазива на двобој, али га развратник смртно рањава. Прерушен у фратра Дон Жуан започиње разговор са Дона Аном коју својим кићеним речима осваја. Они уговарају вечерњи састанак. Опијен успехом Дон Жуан позива Комтурову статуу да им се придружи, а Статуа узвраћа климањем главом. Када се сусретне са удовицом Дон Жуан јој открива свој идентитет. Она је ужаснута, али није у стању да му се одупре. Они чак планирају да се виде наредног дана. Чује се куцање на вратима. Појављује се статуа која хвата Дон Жуана за руку и одводи га у пакао.