19. Међународна Трибина композитора у Београду

У среду, 5. јануара 2011. емитујемо композиције In nuce Бранке Поповић, Варијације без теме за флауту соло Јасне Вељановић-Ранковић и Сањалишче Анице Сабо које су изведене на концерту одржаном 19. новембра 2010. године у оквиру наше најзначајније смотре савремене музике.

Композиција In nuce за соло виолу Бранке Поповић се на иновативан начин односи према теми овогодишње Трибине - спрези музике и позоришта. Наиме, ауторка је инспирацију за своје дело нашла у књизи Стивена Хокинга Космос у ораховој љусци, на шта упућује назив композиције. Извођач у овом делу ступа на наранџасто осветљену позорницу на коју су пројектоване слике ораха. Дакле, текстуални коментар, назив дела и сценски "текст" унапред скицирају предстојеће читање звука. Тако, боја и слика, постају изражајно средство саме музике, налазећи се у функцији перцепције звучне компоненте, док метафора преузета из поља теоријске физике уз саму сонорност дела упућују на авангардне праксе Веберна и Булеза.

*   *   *

У наставку емисије ћете чути композицију Варијације без теме за флауту соло Јасне Вељановић-Ранковић. Сценски уплив у овом делу је сведен на читање одломка из Знакова поред пута Иве Андрића. Овај наводни сценски «текст» је заправо у функцији заступања музичког тока који се ослања на канон модернистичког израза. Тако, одређење «без теме» у називу композиције делује сувишно будући да за разумевање ових варијација тема у строгом смислу није неопходна зато што се естетски ефекти литерарног предлошка и музичке компоненте међусобно прожимају, налик традиционалном концепту програмске музике.

*   *   *

У случају композиције Сањалишче за рецитатора, флауту, виолину и виолу Анице Сабо и поред увођења говореног текста у музичко дело, заправо се не мења његов статус. Звук текста који изговара рецитатор је део музичке структуре, а његова сопствена семантичка структура је, такође, одређена естетским квалитетима употребљеног књижевног језика, у овом случају словеначког. У Сањалишчу се, стога, може говорити о театрализацији, у истој мери у којој говоримо о рецитатору у улози вокалног солисте у свету модернистичких соло песама или оперских дела. Вештина владања композиционом техником је омогућила ауторки да захтев за «театарским» отварањем музике инкорпорира у своју поетику, не нарушавајући аутономију музике.