Морис Дирифле: Реквијем

За разлику од вокалних деоница које су, како у почетној тако и у завршној верзији партитуре, поверене мецосопрану, баритону, и хору, Дирифле је начинио чак три различите оркестрације овог дела: за оргуље, за оргуље и гудачки оркестар уз трубу, харфу или тимпане; те за оргуље и оркестар у пуном саставу.

Коначну верзију Реквијема, у облику у којем се данас најчешће изводи, композитор је довршио 1961. године - као дело за солисте, хор, гудачки оркестар, трубе и оргуље.

Дирифлеов приступ тексту, током девет ставова колико садржи његова миса за мртве, био је готово идентичан ономе који је имао Габријел Форе када је компоновао (свој) Реквијем 1889. Композитор је изоставио став Dies Ire, сматрајући га неприкладним за лирски и медитативни тон композиције, док је - такође по угледу на Фореа - увео ставове Pie jezu, In Paradisum и Libera me.

Реквијем, који је Дирифле посветио успомени на свог оца, представља кулминацију композиторовог стваралаштва. У њему се укрштају раскошан хармонски језик под снажним утицајем Фореа, Дебисија и Равела, те богато лично искуство у вокалном изразу који је Дирифле неговао од најранијих дана - најпре певајући у дечачком хору Катедрале у Руену, а потом и на Париском конзерваторијуму  где је један од кључних елемената на студијама за оргуљаше била управо хармонизација задатих мелодија.

У вечерашњој емисији, Реквијем Мориса Дирифлеа изводе: Елен Бувије, мецосопран, Авијер Депраз, бас, Мари-Мадлен Дирифле-Шевалије, оргуље, Хорови  Филип Кајар и Стефан Каја и Оркестар Ламуре.

Уредница емисије Светлана Матовић