Радоман Кордић: Загонетка етике

Место етике у књижевности, или место књижевности у етици, никада није била јасна ствар, а проблем, упркос обиљу литературе, и даље остаје отворен. Према једној школи мишљења, књижевност која заслужује то име мора бити савршено аморална, њу се не тичу етички односи осим уколико нису њен предмет. Књижевност, утолико, брине о својим унутрашњим захтевима, о језику, а не о своме месту у политичким, друштвеним и етичким односима. Друга школа мишљења говори о јединству естетике и етике. У оној мери у којој је књижевно дело успело, дакле у оној мери у којој се држало сопствених, естетских захтева, оно је и етичко. Дело које је усредсређено на естетски момент носи у себи ону количину универзалности која му не допушта да буде неморално, иако је, строго узев, оно и даље аморално. У ту традицију мишљења уписује се, рецимо, Сартр својом тврдњом да књижевно дело које заслужује то име не може бити фашистичко. Трећа школа мишљења види књижевно дело као већ уроњено у етичку сусптаницију.

Радоман Кордић изнова покреће та стара и нерешена питања. Он пише: „Етички моменат књижевног дела се може реконструисати непосредно, из исказа, и посредно из исказивања. (У живом говору овај ред је обрнут. Етички смисао се непосредно препознаје и разумева из наговештаја у исказивању и посредно из значења исказа.) Из исказа (зависно од тога како су формулисани), етички моменат се реконструише као етички став, или као остатак, траг (траг у језику, у форми, обрисани траг из којега настаје означитељ) етичког искушавања говора као делања, то јест као остатак, траг упада, успелог или неуспелог уписивања етичке рефлексије у формулацију, форму исказа, коначно, као траг обликовања исказа. (Етички став у књижевном делу може бити артикулисан као ефекат етичког искушавања говора, дакле, као сасвим нешто друго етичког става, као не-став, као немогућност става етике. У књижевности је он тако и могућ, ако није илустрација моралног закона, или каквог система вредновања, процењивања. Не треба сметнути с ума да је сваки исказ и неки облик процене, вредновања, израз насиља вредности - али и израз моралне одговорности.) Реконструкција етичког момента из исказивања много је сложенија и неизвеснија. Није јасно ни шта је то исказивање у књижевном тексту, нити да ли га је могућно разликовати као исказивање. Истина, говорење поезије и извођење драмских текстова, па и јавна читања прозе и чак есеја, претпостављају да је исказивање на неки начин, рецимо, као логички акценат, уписано у текст, у исказ и да може и мора бити предмет херменеутике."

И у овом тексту Кордић се ослања на своје теоријске узоре, пре свих Жака Лакана, али се ослања и на Хегела и његове продорне анализе античких драма.

Уредник циклуса Иван Миленковић.