Филозофија образовања

Одговори на питање од чега се састоји „демократско образовање" су бројни. Неки од њих се усредсређују на садржај образовања: да оно треба да култивише врлине које одговарају грађанима демократије; да треба да промовише или омогући индивидуалну аутономију; да треба да толерише или да поштује легитимну религијску и културну разноврсност, а не да хомогенизује људство настојећи да створи кохезивну националну политичку културу. У овој или оној прилици сматра се да култивисање врлина које одговарају грађанству демократије, односно спадају у демократско грађанско образовање, подразумева врлине добровољног покоравања закону, економске продуктивности и самодовољности (економска независност се сматрала кључном за политичку независност и пуно грађанство), друштвене кохезије или интеграције, лојалности заједници и земљи (култивисане мање или више интензивно преко симболà националног јединства, „грађанске религије" и неких других средстава), или космополитским ставовима који ближе одређују или трансцендирају такву лојаност, те спремности да се конструктивно учествује у грађанском животу и политичким процесима. Други одговори се усредсређују на једнакомерност и општост образовања: то заправо значи да демократско образовање подразумева да се сва деца школују заједно и истим стварима; да су сва деца изложена истом наставном плану или искуствима; да се деци пружају образовни ресурси једнаких вредности или да су она једнако вреднована.

Жан-Жака Русоа (1712-78) и Џона Дјуија (1859-1952) међу великим филозофима образовања истичу симпатије према егалитарности и демократичности. Заједничко им је средишње интересовање за колективну рационалност, која се заснива на оном што би се данас називало партиципаторном демократијом. Облик државног уређења којем даје предност, Русо описује као „републиканизам", али га он замишља као систем у којем обични грађани задржавају непосредан законодавни суверенитет, споводећи га у дело посредством законодавне скупштине. Средишњи проблем његове политичке и образовне мисли којом се бави Патрик Рајли, јесте како се та законодавна сувереност и слобода која се с њом доводи у везу може помирити са захтевима грађанства: захтевом да грађани хоће опште добро, а да не воле себе на начин који води друштвеном раслојавању и почива на „инверзији" природне вредности различите врсте рада. Не само да мора да очува слободу и да стане на пут сваком облику зависности, укључујући и економску зависност, него образовање мора да наведе грађане да прихвате „општу вољу" као своју сопствену.

Дјуи, чију је образовну мисао у другом делу овог текста истраживала Џенифер Велчмен, сматрао је да је демократија једини друштвени и политички облик живота у којем људска бића могу наставити да „сазревају" и да се развијају, а демократској јавности приписивао је ангажовање у решавању колективних проблема према моделу активности отворене научне заједнице. У складу с тим, грађанске врлине које су од суштинског значаја за демократску заједницу укључују интелектуалне, друштвене и комуникативне врлине кључне за колективно, кооперативно истраживање.