Филозофија образовања – Просвећени либерализам

Просветитељство је уједно било покрет - филозофски, политички, друштвени и образовни - и историјски период, који се донекле поклапа са XVIII веком, када је тај покрет доживео свој процват. Посматра ли се као филозофски покрет, за просветитељство је карактеристично величање аутономије индивидуалног ума и рационалног управљања собом као права које човек стиче рођењем, што је за собом повлачило разноврсне револуционарне и егалитарне консеквенце. Међу њима су владавина на основу пристанка народа, слобода савести и верска толеранција која се нуди као решење за наизглед незаустављиве ратове подстакнуте Реформацијом, као и уздизање ума и науке у раван једнаких партнера, ако не и баштиника откровења и црквеног ауторитета. Одатле потиче и природност говора о „просвећеном либерализму": политички либерализам и епситемички егалитаризам на којем је он почивао били су филозофска срж просветитељске мисли.

Џон Лок се у овом тексту јавља као централни филозоф образовања просветитељског либералног покрета, о чему пише Нејтан Тарков, али му овде претходи одељак о Декарту који је написала Ејми Шмитер, будући да би се Декартов епистемички егалитаризам могао сматрати темељним за Локове идеје и за идеје просветитељства уопште узев. Међу познијим либералима који остају посвећени просветитељству (иако се на извесне начине и одмичу од њега), посебно се истиче значај образовне мисли Џона Стјуарта Мила, о којем је писала Венди Донер.