Керубини и опера

Оперско дело за које данашња публике везује Керубинијево име је опера Медеја. Ово дело је је у 20. веку претрпело читав низ адаптација и верзија, а славу је стекло захваљујући Марији Калас, која је и поред великих одступања од оригинала начинила веродостојну и снажну интерпретацију. Медеја је првобитно осмишљена као опера комик уз местимичну употребу говорних дијалога и написана је на основу адаптације Еурипидове трагедије из пера драматурга и либретисте Франсоа-Беноа Хофмана. Премијерно је изведена на позорници париског Позоришта Фејдо у марту 1797. године. Иако су познаваоци и критичка јавност високо похвалили умешност композитора, дело није наишло на шире одобравање публике. Пет година касније Керубини је Медеју поставио у Бечу преводећи је на италијански језик, да би 1809. године израдио и значајно скраћену верзију.

Франц Лахнер је 1855. године превео на немачки језик ову скраћену верзију, при чему је говорне дијалоге заменио новим речитативима. Коначно, Карло Цангарини је 1909. године у миланском Позоришту Ла Скала поставио италијански превод Лахнерове верзије, који је остао доминантан на оперским сценама током 20. века. Управо је ову верзију опере прославила Марија Калас педесетих и шездесетих година прошлог века.

Почевши од 1984. године обнавља се интересовање за оригиналну, париску верзију Медеје. Снимак који ћете чути у емисији представља први звучни запис ове верзије и начињен је приликом извођења на Фестивалу долине Итрија (Фестивал делла Валле д'Итриа) у италијанском граду Мартина Франка 1995. године. Либретиста Керубинијеве Медеје, Франсоа-Беноа Хофман, избегао је deus ex machina расплет у корист концепта драмске веродостојности, док је главну јунакињу осликао као напуштену жену и мајку која понесена емоцијама одустаје од самоубиства и смишља страшну, немилосрдну освету. Керубини је, пратећи развој лика, осликао ову трансформацију у снажном драмском току, користећи наизменично лирске, драматске и декламаторне сегменте, које оркестар прати хроматским акордским слогом и симфонијском разрадом материјала. Финале опере представља врхунац развоја лика и из њега је искључен завршни хор са моралном поуком.

Шеснаест година након Керубинијеве Медеје Јохан Симон Мајер, композитор немачког порекла и мајстор опере серие на прелазу из 18. у 19. век, поставио је своје дело, Медеја на Коринту, у позоришту Сан Карло у Напуљу. Рађена на либрето Феличеа Романија, драма Мајерове опере, као и Керубинијеве, почива на снази лика саме Медеје. Међутим, док је код Керубинија овај лик изведен кроз садејство солистичких нумера и богатих ансамбала, Мајер, у традицији италијанске озбиљне опере, гради лик прехасводно кроз две снажне сцене и арије.

Уредник циклуса: Срђан Атанасовски.