Оперска сезона Еурорадија – „Отело“ Ђоакина Росинија

Сезону преноса на таласима Трећег програма отпочињемо опером Отело Ђоакина Росинија, коју је у Театру Шанзелизе у Паризу 17. новембра извео Хор и оркестар Опере из Лиона под управом Евелина Пидоа. У насловној улози слушаћете Џона Озборна, Ана Катарина Антоначи је Дездемона, Дмитри Корчак наступа у улози Родрига, Хозе Мануел Запата је Јаго, Хозе Марија Ло Монако тумачи лик Емилије, Марко Винко је Елмиро, а Тансел Акзејбек је венецијански Дужд.

Росинијева опера Отело настала је 1816. године, а премијерно је изведена у Театру дел Фондо у Напуљу. Иако инспирисана Шекспировом чувеном трагедијом, либрето Франческа Марије Берија, који је Росини искористио приликом компоновања опере, у великој мери одступа од оригиналног заплета. Радња се не одвија на Кипру већ у Венцији, а главни драмски заплет покреће Родригова љубав према Дездемони, а не Јагова жеља за осветом. Лик Росинијевог Јага није ни приближно злоћудан као оригиналан Шекспиров лик, који своје оперско отеловљење проналази тек у незаборавној Вердијевој интерпретацији. Росини се враћа Шекспировом предлошку тек у трећем чину, док у међувремену, у маниру карактеристичном за почетке белкантистичке традиције пружа публици низ заводљивих тема, распеваних арија и дуета.

Росинијев избор Шекспировог Отела, са његовим трагичним завршетком, био је смео за време у коме је дело настало. Ипак, завршетак опере често је био цензурисан и мењан. У поређењу са Вердијевим делом, Росинијева опера недвосмислено представља компромис са укусом публике. У прва два чина, Шекспиров заплет и карактеризација ликова шематизовани су до баналности, а обиље тенорских деоница, може се пре свега објаснити тиме да је Барбаина напуљска трупа запошљавала велики број тенора. Опера тако има специфичну музичку текстуру и светлу боју, иако се у појединим аријама осећа драмска тензија. Оно што Росинијевог Отела издваја у односу на друга дела јесте, пре свега, оригиналан и саосећајан портрет Дездемоне, као и сјајни трећи чин, с веома успелом сценом са гондолијером. Необично је да Росини Дездемонином лику није пружио такозвану "арију представљања" у првом чину, као ни уобичајени љубавни дует, а да је и поред тога успео да оствари један целовит и снажан приказ лика. У 19. веку, ова опера је доживела велики успех, пре свега захваљујући завршном чину. Мајербер је написао: "Трећи чин Отела је стекао такву репутацију да је ни 1000 грешака не могу уздрмати. Тај трећи чин је заиста божански, а оно што је занимљиво јесте да је његова лепота прилично не-росинијевска. Прворазредна декламација, стално присутни страствени речитативи, мистериозна пратња испуњена локалном бојом и надасве, стил старих романси доведен до највеће перфекције."