Оглед из мистике – Александра Манчић: Прстом анђела по снегу

Како говорити о мистици? Уколико прихватимо језик мистике и наш ће говор бити мистичан, али ако потпуно изађемо из тог говора можда нећемо ни дотаћи саму «мистичну твар». Каква је природа знања о мистици и да ли је знање о мистици истовремено мистичко знање? Да ли се може избећи парадокс и да ли парадокс, уопште, треба избегавати?

Овим питањима Александра Манчић прилази из перспективе коју, на српском језику, нико није испробао - из перспективе историје мистике, али на такав начин да говор о мистици не буде, напросто, изван мистике. Преводитељка класичних текстова мистичара Луиса де Леона, Терезе из Авиле, Мигела де Молиноса, али и језуите Мишела де Сертоа, Александра Манчић се упушта у несвакидашњи подухват у којем, с једне стране, прецизно и подробно оцртава контекст у којем настају мистични текстови, да би, с друге, ушла и у саме проблеме попут, рецимо, разумевања тела у мистичком дискурсу. Ауторка, међутим, у сада већ препознатљивом маниру претходних књига, задржава снажно «ја» као својеврсни емпријски оријентир, али и као део приповедачке стратегије у којој се дискурзивни језик неприметно прелива у приповедање, а приповедање се стапа са теоријским говором. Нарочиту привлачност овом тексту Александре Манчић даје и стратешки наглашено уплитање филозофије, односно оних њених рукаваца који и сами измичу појму: схватање «ризома» Делеза и Гатарија, или поједине Витгенштајнове бравуре. Дакле, с једне стране готово неутралан преглед историје мистицизма, с друге стране овај се текст може разумети и као самосвесно и учено поигравање мотивима који измичу класичном, филозофском појму самосвести.

Уредник емисије: Иван Миленковић.