20. век - Музика Салватореа Шиарина

Салваторе Шиарино рођен је 1947. године у Палерму. Поред неколико важних сусрета са Антонином Титонеом, Туриом Белфиореом и Франком Еванђелистијем у музичком смислу је углавном самоук. Освојио је неколико награда за композицију, а са тридесет година постао је уметнички директор Театра у Болоњи. Подучавање је важан део његове каријере. Одржао је бројне семинаре из композиције, а од 1974. године био је професор на разним конзерваторијумима у Милану, Перуђи и Фиренци. Године 1996. повукао се из званичних институција. Створио је велики опус који садржи најразличитије музичке жанрове, а његова дискографија обухвата око педесет издања што спада у ред најобиминијих дискографија када је у питању савремени активни композитор. Поред тога објавио је и низ есеја на тему музике.

Две најупечатљивије карактеристике његове музике јесу, с једне стране, трагање за новим квалитетом звука и с тим у вези изразита техничка комплексност, а са друге стране, тежња ка томе да изазове појачану пажњу код слушаоца коју настоји и да одржи током целе композиције. При томе се ослања на достигнућа психоакустике, третирајући на врло специфичан начин пре свега параметар динамике. Звучни свет Салватореа Шиарина можда најбоље описује следећи цитат:

...Његова музика је треперава мистерија која се повремено појављује између дугих, врло дугих интервала тишине... она постоји на границама чујности и указује се кроз шапутави мрмор инструмената који често говоре гласом за који нису ни знали да имају... може бити окарактерисана као екстремно тиха, са дугим паузама...

Слушаћете композицију под називом Ванитас за глас, виолончело и клавир из 1981. године.

Ауторка емисије Бранка Поповић.