Димензије времена – Валериј Савчук: "Фотографија - поза логоса"

Шта је, заправо, фотографија, пита руски филозоф Валериј Савчук и у истом гесту одбија сва банална, истрошена, патетична тумачења фотографије, показујући да је тај стари/нови проблем, наизглед скрајнут у свој силини нових технологија, заправо жив и веома плодан. Фотографија наставља да нас опседа. Савчук пише: «Потирање разлике између гледати и видети, виртуализација и медијатизација животних испољавања, сажимање информационог поља и експанзија медиареалности, провоцирају жељу за постојаношћу у свету који се врло брзо мења. Форсирајући брзину реализација својих пројеката, човек тим више жуди за паузом, прекидом очувања уобичајеног. И када се жалимо на девалвацију културних форми које одолевају, на заборављање традиција, на тоталну симулацију и замену реалности, тада се присећамо чуварке памћења - фотографије.» Фотографија, дакле, опстаје упркос свему, како у повлашћеним областима попут моде, дизајна и еротике, тако и у областима где, чини се, постоје много ефикасније технике за достизање циља. Другим речима, тајна фотографије одолева. «Данас је фотографија - често попут огледала, двојника, авети - тема анализе културолога, семиолога и филозофа, мада они са најистанчанијим слухом подозревају да су 'расправе о фотографији као таквој немогуће'. Међутим, немогуће привлачи, као што привлачи недостижно, недоступно, гранично, фотографско.»

Према Савчуку, фотографија је захтев времена. «Сакупљају је приватни колекционари и државни музеји. У њој се сустичу многе од тема захваћених актуелним мишљењем: истраживање аутентичности у ситуацији њене тоталне непрепознатљивости; време које тече брзином која не дозвољава догађајима да оставе трагове; простор који се више не одмерава човеку схватљивим мерама - излизаним ципелама или данима јахања. Фотографија је привлачна због ретке могућности да на нов начин изрази себе. У њој је нашла потврду тенденција ка скраћивању времена за стварање уметничке слике. Отуда признавањење фотографије као нарочитог техничког вида уметности, као да се каже: примај и уобличавај своје дивљење и своју радост због виђеног - без напора усвајања тешке технике ликовне уметности. Када се не посматра само као пуко техничко средство, фотографска уметност се ослања на привидну лакоћу и доступност приказивања», или, како пише Жан Бодријар, «жеља за фотографисањем је објективна радост».

Уредник циклуса: Иван Миленковић.