Откривање егзистенције – Драган Проле: Атина и Јерусалим

Феноменологија је једна од савремених филозофских дисциплина без чијег познавања је данас готово немогуће филозофирати. У тужно запуштеној домаћој средини, новосадски филозоф Драган Проле годинама већ покушава, колико је год то могуће појединцу без озбиљне институционалне подршке (или школе), да попуни тај недопустиво осиромашени простор који би морала да заузима управо феноменологија. Његови текстови инспирисани феноменолошким мотивима, а нарочито радовима Бернхарда Валденфелса и Емануела Левинаса, дуги низ година једини су радови који, на начин феноменологије, покрећу питања од кључног значаја не само за теоријски домен, већ и за политичко-практичну страну стварности. Текст Атина и Јерусалим једна је од њих.

Ослањајући се на своје студије о странцу и појму страности, Проле анализира Левинасов текст у којем се Одисејево путовање и његов повратак на Итаку разумеју као парадигма досадашње европске духовне повести којој се, међутим, може супротставити мит о Авраму "Миту о Одисеју који се враћа на Итаку, желели бисмо да супротставимо повест о Авраму који заувек напушта своју домовину ради још увек непознате земље и забрањује својим слугама да чак и његовог сина врате на полазну тачку", пише Левинас у свом славном тексту Траг другог. Левинас, међутим, упозорава Проле, није филозоф митологије и њему мит служи да би поставио важан филозофски спор којим се европски дух супротставља властитим изворима и, можда, креће другим путем. Проле пише: "Левинасова супротност је у интерпретативном смислу без сумње атрактивна, и то пре свега због тога што између Хомеровог и Старозаветног јунака успоставља однос према којем су сви баштиници хришћанске религије у својој повести чинили нешто сасвим друго од онога што су веровали да чине. Они су, заправо, мимо своје воље, у први план властите егзистенције истакли духовни лик грчког епа, а сасвим су у други план потиснули аутентичне ликове својих службених теолошких текстова. То, дакако, важи и за филозофе. Без обзира на оријентацију, епоху или лични хабитус, сви филозофи су представљали отеловљење архаичног јунака. Једноставно речено, водећа фигура, посредством које се може приказати лице духовне Европе није ни Платон ни Христ, нити неки од апостола, нити било који филозоф, него Одисеј". Левинас, међутим, не пише много о Одисеју. Оно што нам он каже своди се на готово тривијалну повест: Одисеј је отишао да би се вратио.

Проле следи Левинасову идеју по којој би, сада, Европу требало разумети не из одисејевске перспективе, из перспективе онога који је отишао да би се вратио, па на повратку мало шврљао, већ из перспективе Аврама, онога ко је отишао да се никада не врати. У уводним редовима свога текста Проле пише: "Сви Европом надахнути духови, шта год она значила, заправо су Одисејева деца. Фамилијарност са Одисејем је прави израз континуитета европске повести. Међутим, ван европског тла су на делу неки други узори. Прави израз Израела, у којем према Левинасу можемо пронаћи драгоцену алтернативу европској рационалности, вуче корене од Аврама, истог оног који је отишао да се никада не би вратио, да би одговорио на Божији позив и омогућио нови облик одговорности, а тиме и заједништва."

Уредник циклуса: Иван Миленковић.