Савремена чешка филозофија – Мирослав Петричек: Надокнадити убиство

Од каквог је значаја да једна култура има барем једног великог филозофа који ће бити неком врстом погонске вуче не само филозофске, већ и целокупне културне средине, види се и по утицају Јана Паточке на чешку филозофију. Феноменолог, Хусерлов ученик, дисидент, писац сјајних филозофских текстова и, никако не на последњем месту, непоколебљиви борац за слободу (Паточка је умро пошто га је тајна чешка полиција ислеђивала 11 сати), Паточка је прокрчио пут за савремене чешке ауторе. Данас је чешка филозофија вероватно најснажнија филозофска средина међу свим земљама бившег совјетског блока.

Циклус САВРЕМЕНА ЧЕШКА ФИЛОЗОФИЈА отвара Мирослав Петричек (1951) професор Института за филозофију и студије религије Филозофског факултета Карловог универзитета у Прагу. Након матуре на Академској гимназији у Прагу (1972) приватно се школује код Јана Паточке, али те студије су биле легализоване тек 1992. године. Од 1972. до 1990. Петричек је радио у Чешком хидрометеоролошком заводу. Од 1990-92. године ради на Филозофском институту Академије наука Чешке републике, а од 1993. на Средњоевропском универзитету. Године 1992. одлази на истраживачки боравак на Institut für die Wissenschaften vom Menschen у Бечу, а од 1996. поново делује на на Филозофском институту Академије наука. Сарађује са Институтом за историју уметности, а на предлог Уметничког савета Академије музичких уметности у Прагу именован је у априлу 2007.године за професора у области филмске, телевизијске и фотографске уметности и нових медија - теорије филмског и мултимедијалног стваралаштва.

На себе је скренуо пажњу својим тумачењем савремене филозофије у књизи Увод у (савремену) филозофију, у којој се разумљивост и "негативност" истичу као значајне теме филозофије. У збирци фељтона Знаци свакодневице користи феноменолошка, структуралистичка и семиотичка истраживања, не само као инспирацију и кључ за разумевање свакодневице, већ и за тематизацију сна, информације, огледала, геста, времена... У бројним студијама објављеним у часописима и зборницима прикључује се онима који феноменолошку инспирацију усмеравају ка истраживању језика, а подстицаје проналази у делима Лудвига Витгенштајна и Жака Дериде.

Његов текст Надокнадити убиство пример је како једна тривијална и, у основи, не-филозофска тема, постаје филозофски занимљива и плодна. Петричек на почетку текста пише: «Вратимо се још једном лику приватног детектива, да при прегледу појединачних места поља права, закона и правде не бисмо изгубили из вида то што овде желимо детаљно да преиспитамо, наиме идиом „бити исправан", to do justice, gerecht zu sein. То враћање је неизбежно, јер је до овог тренутка нешто веома важно остало готово по страни; потребно је пронаћи некакакав, било какав одговор на сасвим једноставно питање: шта заправо приморава приватног детектива да ради свој посао, шта га на крају увек натера да извршава одређени задатак, можда и против сопствене воље или бар упркос свом отпору да се уплиће у однос са клијентом, случајем, полицијом, да се изнова излаже омаловажавањима, опасностима, коначно и смртним опасностима, у корумпираном Сан Франциску или Лос Анђелесу? То питање уопште није непримерено (нарочито с обзиром на детективске романе такозване америчке hard boiled school), јер је очигледно (и то је појава којој ћемо се изнова враћати), да се приватни детектив врло често бави својим послом само онда када нема другог посла. Можда баш то Филип Марлоу, у роману The Little Sister, каже отворено: "Доста ми је људи који долазе да ми причају своје приче. Седим овде само зато што немам куда да идем. Није ми до посла. Уопште, није ми ни до чега".

Можда је необично, али уистину се чини да, нарочито у детективским романима питање како је дошло до злочина, шта је до њега довело и како се убици ушло у траг, није примарно. Примарно питање је: шта је приморало приватног детектива да ступи у акцију. Могуће је чак претпоставити да у овом типу детективских романа, управо у овој „загонетки", почива специфична функција „приватног", никако „институционализованог" актера (полиције, државног тужиоца итд.)».

Уредник циклуса: Иван Миленковић.