Филозофија филма – Стивен Малхал: Осми путник

Питање које себи поставља Стивен Малхал јесте зашто писати филозофску књигу о филму и то баш о научно-фантастичном серијалу филмова Осми путник? Одговор који он даје апстрактан је, али, у својој апстракцији, довољно прецизан да би му ослободио довољно маневарског простора: Малхала занима «подлежећа логика ванземаљског универзума», што значи да је серијал заокупљен (чак опседнут, додаје Малхал) «низом изукрштаних нелагода у вези са људским идентитетом, са тешким и узнемирујућим питањем индивидуалног интегритета и његовог односа према телу, полној разлици и природи».

Према Малхалу, Осми путник, макар и имплицитно, а углавном експлицитно, покреће старо питање људске природе и људског идентитета, али на начин другачији него што се то, до појаве овог серијала, чинило. Низ питања оцртава путању овог истраживања: Какво је тачно моје место у природи? Колико нас (природна) људска способност да развије технологију отуђује од света природе? Да ли сам ја моје тело, или сам пак у телу? Колико оштро ме мој пол одређује? Колико ме рањивим чини моје тело? Да ли је полно размножавање претња за мој интегритет, и ако јесте, да ли реалност и природа те претње зависе од тога да ли сам мушкарац или жена? Малхал наставља: „Ове теме са квази-математичком елеганцијом израњају из почетне концепције по којој ванземаљска раса укључује људска бића у свој репродуктивни циклус, и тако људе суочава с телесном основом њиховог постојања, њиховом властитом крви и месом. Ово питање - назовимо га питањем односа људског идентитета и човековог отеловљења - било је у средишту филозофског мишљења у периоду после Декарта; али софистицираност и самосвест с којом га ови филмови покрећу и развијају, као и низ повезаних, филозофији такође блиских питања, наводе ме на помисао да би и те филмове требало схватити као извор реалног доприноса тим интелектуалним расправама. Другим речима, ја те филмове не посматрам као погодне, употребљиве и општепознате илустрације за назоре и аргуменате које филозофи развијају на примерени начин - ја заправо сматрам да они сами рефлектују и процењују такве назоре и аргументе, озбиљно и систематично размишљајући о њима управо онако као што то чине и филозофи. Ови филмови спадају међу оне који нису сировина за филозофију, нити извор њених украса: такви филмови су филозофске вежбе, филозофија на делу - они су филм као филозофирање."

Истовремено са покушајем да одговори на ова питања и ове дилеме, Малхал у свој текст укључује и својеврсну теоријскуо-филозофску саморефлексију, односно он покреће и проблеме кинематографије као такве. Сам филмски медиј, наиме, „зависи од фотографске репродукције (или, радије, транскрипције) људских бића, од пројектовања покретних слика отеловљених људских појединаца који су изложени камери". Иако, наизглед тривијалан, у извесном смислу подразумевајући - филм је, наравно, увек покретна слика и увек некакво пројектовање - овај проблем, увек изнова, захтева одговоре, артикулације, нове углове из којих ће бити посматран, јер, ако ништа друго, начин на који се савремени филм мења захтева одговарајућу теоријску рефлексију.

Најзад, оправдање за своју књигу Малхал налази и у једном „унутар-филмском мотиву": „Серијал се развијао на такав начин да је сваки наставак морао да се ухвати у коштац још и са читавим низом других услова за своје постојање. Најпре, сваки од ових филмова мање или више удобно леже у жанр научне фантастике, и сваки је, у мањој или већој мери, повезан с неким суседним жанром, жанром страве и ужаса, трилера, акционог, ратног филма или филма фантазије; и коначно, иако сваки од филмова може да се посматра као заокружен и самодовољан, и да се разуме без позивања на друге, сваки је сниман с јасном свешћу о свом односу према претходницима.

Специфичан карактер сваког наставка у серијалу је тако делом последица све сложеније природе тематског и наративног наслеђа, али је ипак примарно резултат одлуке продуцената Гордона Керола, Дејвида Џилера и Волтера Хила да сваки пут ангажују новог режисера чије дотадашње дело пре сведочи о његовом потенцијалу него што га етаблира у филмском свету. Досад је серијал о "осмом путнику" истовремено и искористио таленат, и допринео стварању или јачању угледа режисера Ридлија Скота, Џејмса Камерона, Дејвида Финчера и Жан-Пјера Женеа. Сваки наставак стога може да се посматра и као рана степеница у развоју веома утицајних и славних филмских каријера, али и као интимно повезан с тако оригиналним и значајним филмовима као што су Блејд ранер, Гладијатор, Обарање црног јастреба, Терминатор и Терминатор 2, Седам, Игра, Борилачки клуб, Соба панике, Град изгубљене деце и Амели. Тај необичан склоп околности обећава да ће нам детаљније проучавање серијала Осми путник омогућити да најпре испитамо на које су то начине специфичне конвенције традиционалних филмских жанрова, као и општи услови филмског стваралаштва у Холивуду (за разлику од, рецимо, услова у независном сектору или у Европи) кадри и да подстакну и да угуше уметничко мајсторство."