Ђорђо Агамбен – Профанације

Ђорђо Агамбен један је од најутицајнијих и, уз Славоја Жижека, Алена Бадјуа или Петера Слотердајка, један од најпопуларнијих филозофа на свету. Ученик Мартина Хајдегера (средином шездесетих година био је један од малобројних и повлашћених филозофа који су слушали Хајдегерова полу-приватна предавања у Француској), пријатељ Пјера Клосовског и Итала Калвина, познавалац дела Валтера Бенјамина, Мишела Фукоа, Жила Делеза и Жака Дериде, Ђорђо Агамбен створио је једно од најоригиналнијих дела савремене фиолозофије. До деведесетих година прошлог века познат као филозоф који се бави проблемима естетике и језика, Агамбен на терен политичке фиолозофије ступа управо 1990. године књигом Заједница која долази, да би светску славу стекао књигом Homo sacer из 1995. године. Данас готово да нема језика на који неки од Агамбенових радова није преведен. Профанације су прва његова књига преведена на српски језик (ускоро ће се појавити у издању издавачке куће Ренде из Београда).

На маргинама своји већих и данас славних радова као што су Homo sacer, Шта је преостало од Аушвица? (1998), Време које остаје (2000), Отворено (2002), Ванредно стање (2003), Агамбен је исписивао краће текстове у мање обавезној форми и објављивао их у штампи, да би их 2005. године објединио у књизи текстова разоружавајуће маштовитости и застрашујуће луцидности Профанације. Водећи се за славним Делезовим увидом да је парадокс страст филозофије, Агамбен открива парадокс у сваком од појмова, или у свакој од појава којима се бави, и тиме их, заправо, профанизује. Учинци профанације тема су ове књиге.

Појам духа, рецимо, кроз етимолошко-генеалошку анализу речи genius, показаће се у толикој мери расутим, дисеминираним, да је готово неумесно говорити о једном духу, нарочито у његовој метафизичкој, супстанцијалној употреби. Genius, пише Агамбен, „сузбија претензију самодовољности оног Ја". У тексту Магија и срећа, пак, Агамбен се, уз помоћ свог омиљеног аутора Валтера Бенјамина, враћа на једну од омиљених тема свог „естетског периода", на детињство, и изводи праву малу арабеску о томе како деца најбоље знају да срећа ни на који начин не сме да буде „заслужена", јер онда није срећа. Текст Судњи дан посвећен је фотографији и парадоксу који каже да је фотографија, заправо, позивница за судњи дан, својеврсна карта на којој пише број седишта, место које ћемо, у великој судници, тог последњег од свих последњих дана, да заузмемо. И тако из текста у текст, све до цртице од свега неколико редова Најлепших шест минута у историји филма о недовршеном филму Орсона Велса Дон Кихот.

Циклус је приредио Иван Миленковић.