18. век – Симфоније Карла фон Ордоњеза

Карл фон Ордоњез је рођен у племићкој породици у Бечу 1734. године и као припадник аристократије, био је у обавези да одабере каријеру достојну свог порекла. Иако је његова породица припадала ситном племству, у XVIII veку се сматрало неприкладним да се особа таквог друштвеног положаја бави само музиком. Стога је Ордоњез одабрао чиновнички посао и читав живот провео радећи у Окружном суду Доње Аустрије. Ипак, као велики љубитељ музике, значајан део свог времена је посвећивао компоновању, а успевао је и професионално да се бави извођењем, наступајући као виолиниста у престижним бечким оркестрима. Године 1783, Ордоњез је због нарушеног здравља био принуђен да напусти оба радна места, те је последње три године живота провео у немаштини и сталној борби за преживљавање. Умро је од туберкулозе 1786. године у таквој беди да су све његове личне ствари и приходи били мањи од тршкова његове сахране.

Будући да је Ордоњез био чиновник са сталним запослењем и да је музика била његова додатна активност и извор прихода, изненађује обим његовог опуса, али и квалитет дела која је за собом оставио. Карл фон Ордоњез је написао 73 симфоније, 27 гудачких квартета, бројна духовна дела која су данас изгубљена, световну кантату, Виолински концерт, луткарску оперу Алкеста, коју је Хајдн очито ценио, јер је Ордоњезов менует искористио у свом остварењу Филемон и Баукид. Ордоњезова једина велика опера, зингшпил Овог пута човек има воље компонована је за цара Јозефа II, али је у новооснованом Националном позоришту изведена тек седам пута.

Уз Флоријана Леополда Гасмана, Леополда Хофмана и Георга Кристофа Вагензајла, Ордоњез је дао велики допринос утемељењу и ширењу бечког класичног стила који се огледао у кодификацији четвороставачног симфонијског циклуса, писању дела јасне текстуре и оживљавању музичког тока разноврсним ритмичким фигурама.

Уредница емисије је Ивана Неимаревић.