Савремена читања Сервантеса

Тумачење књижевног дела спада у ред класичних херменеутичких дисциплина, а тумачење Сервантесовог Дон Кихота један је од класичних књижевно-теоријских изазова. Ентони Клоуз је покушао да, у историјској перспективи, уведе некакав ред у тумачења и рецепције Дон Кихота. На почетку текст он пише: «Критичка библиографија о Кихоту је попут првобитног хаоса, непрегледна и преобимна. Већ у деветнаестом веку недостајали су епитети који би примерено описали њено несвакидашње богатство, а од тада су се појавили многи нови текстови. Приповедање о историји тумачења овог Сервантесовог романа од 1605. године до данас, у границама једног приказа, представља задатак који од историчара захтева немерљив, готово брутално велики напор селекционисања. Зато, намеравам да поменем само значајне моменте те еволуције - оне рефлексије које су имале  широки одјек  или оне које имају репрезентативну вредност. Штавише, да бих прецизирао становиште пред овим предметом анализе (...)  усредсредићу се на једну сталну карактеристику ове историје: на сукоб који постоји између два различита приступа њених класичних аутора. Први је тип историјског разумевања који је дефинисао Шлајермахер и који  се увек усмерава на лингвистички домен писца и читалаца који су били његови савременици; други је став прилагођавања, тежња да се смисао текста усклађује са менталном перспективом модерног реципијента,  без обзира на претпостављене архаичне структуре у књижевном делу.»

У Клоузовом тексту, дакле, можемо да пратимо својеврсну вертикалу тумачења Дон Кихота, дакле по временској оси, али аутор прати и рецепцију овог романа у различитим срединама, рачунајући и саму Шпанију. Клоузови су увиди, после исцрпне анализе, унеколико изненађујући: разумевање суштинских аспеката Кихота није се мењало током четири века. Од Висентеа де лос Риоса и његове тезе из 1780. године о двострукој перспективи као основи радње Кихота, до Америка Кастра, век и по касније, рецимо, није се променило много тога. Парадоксално је, међутим, што ће та врста увида омогућити Клоузу да донесе парадоксалан закључак по којем је могуће говорити о могућности дијалога између супротстављених тумачења и о напретку у разумевању текста. Јер, у основи се налази исти феномен.

Уредник емисије: Иван Миленковић