Зоран Ћирић: Успомене нишвилског ветерана

«Дувао сам на Првом Фесту, седамдеспрве, на три метра од Питера Фонде и Дениса Хопера. Они су били надувани, међутим и ми смо били надувани. Тако да смо с њима могли да причамо о слободи и револуцији, о маоистима у Калифорнији и Непалу. И све је то било нормално, и њима и нама. Около нас дебејци по протоколу, али и они опуштени. Светски догадјај, а нико се не упиње. То је била култура, године дрила су стајале иза тога. Знаш ли како сам упознао Банета Мескалинца? Тако што ме један малецки, с ранцем на леђима, стално пробадао отпозади, док смо улазили на концерт Дорса у Амстердаму. А пошто нисмо били само нас двојица, нисам више имао куд у оној гужви, него се окренем и опсујем га на српском. Кад овај ми узвраћа исто на српски, и то онај нишвилијански српски. Начука ми га мајке, ко вињак да поручује. Видим да је довољно ситнији од мене, тако да не вреди да га ковнем, покварићу браћи хипицима угођај, а неки и три дана били у шаторима, чекајући да се појави Краљ Гуштера у црним панталонама. И сви стонд, ходочасници, али видиш да их већ дрма нервоза и даун јер све то предуго траје, па се и они гурају, неки би да плешу преко глава и леђа оних што их придржавају. Сви су толико хајер енд хајер да само иду у ширину. Такво време, богати родитељи, још збуњени од Хитлера и Стаљина, па још тамо нека пиринач држава, неки патуљани, час су Вијетнамци, час су Вијетконговци. Е, усред свега тога, ја се гледам с неким пицопевцем земљаком, и шта ћу друго него да га питам одакле је. Он ми каже: «Нишвил...»

 (Одломак из приче Тестостерон и естроген)