Рефлексије о Сервантесу

Јан Ват полази од претпоставке да је Сервантесов Дон Кихот лик који оличава најзначајније идеале и конфликте Западне цивилизације. Утолико је мање важно да ли је Дон Кихот сачињен према стварној историјској личности. Више је реч о отеловљеном сплету идеја, о миту који је смештен у одређено време. Ват пише: «Претпостављало се да је модел за причу о човеку који је веровао у истинитост витешких романа могао да буде један рођак Сервантесове жене, по имену Алонсо Кихана. Међутим, у научној јавности никада није постигнута сагласност о томе (...). Због тога данас полазимо од претпоставке да главни јунак романа који су објављени 1605. и 1615. године, велеумни идалго Дон Кихот од Манче, није настао према узору из стварног живота. Ипак, као и сваки мит, он је постао карактеристична фигура друштвене свести». С обзиром, дакле, да је реч о карактеристичној фигури, писац је рачунао на препознатљивост његових чинова, његовог понашања, говора, на лако дешифровање ситуација у којима се налазио и са којима се носио. То што јунак опсесивно чита витешке романе такође је препознатљив детаљ. Чак се и то да их озбиљно схвата уклапа у слику једног времена. Заплет, међутим, настаје када се дословно читање витешких подвига окрене против самих витешких романа. Једног дана сиромашном идалгу Дон Кихоту, "наиђе најчуднија мисао каква је икад дошла неком лудаку: како би своју част увећао и да би својој држави послужио он доноси одлуку да постане витез луталица и да ходи свуда по свету с оружјем и коњем, да тражи пустоловине и да се бави свиме оним о чему је читао да су се бавили витези луталице." Премештање или измештање стварности, постаје кључним мотивом Сервантесовог романа, због чега Дон Кихот прераста у мит. «Настављајући причу, Сервантес је откривао да Дон Кихотова манија није само његова лична ствар; свако са ким се Дон Кихот срео већ је знао за витешке повести и оне су провоцирале сложене и противречне ставове. Истина је да је у Прологу романа пријатељ посаветовао Сервантеса да се потруди 'да сруши слабо засновано здање витешких књига, које многи мрзе али им се већи део диви' и да је, на крају, Сервантес тврдио да му је жеља била 'да у људима изазове презир према лажљивим и будаластим витешким књигама'. Али, наравно, за многе, лутајуће витештво  било је задивљујући идеал; и распрострањена подршка витешким књигама и њихово подражавање у Дон Кихоту - ма како оно било проблематично - произлазе из чињенице да су витешке повести представљале фикционални израз главних идеала како класичног тако и хришћанског наслеђа Западне цивилизације.»

Уредник циклуса: Иван Миленковић.