Кафка и филозофија

У тексту Кафка и живот слова Александар Гарсија Дитман, немачки филозоф и предавач на Голдсмит универзитету у Лондону из области филозофије и визуелних уметности, спаја своје занимање за естетско преко Хегела, и етичко преко Адорна и Дериде. Питање права, неразлучиво од схватања Закона какво представља Кафкин Процес у филозофском кључу, у непосредној је вези с другом темом која је заокупљала Дитмана - политичком деконструкцијом, којом се он бавио посебно у контексту политике идентитета (АИДС активизма, проблема признања и мултикултурализма). „И читалац и главни лик романа стоје пред законом, законом који их, без обзира на своју недоступност, не оставља на миру. Он их веже док их напушта, допуштајући им да долазе и одлазе по властитој вољи."

Текст Невоље грађанина К., словеначког филозофа и предавача на љубљанском универзитету, Младена Долара, интерпретира кинематографске обраде Кафке, посредством Велсовог Грађанина Кејна, који у себи спаја енигму Замка и Процеса. Као и текст Александра Дитмана, и Доларов текст поставља питање о познатости, разлажући питања постајања, преображаја, тешко одрживе границе између страног и „нашег/сопственог". Кафкин опус у извесном је смислу литерарни показатељ да је време метафизике супстанције иза нас: „Невидљиво је супстанцијално, али нема супстанције, није га могуће тачно одредити, научити његова правила или га лоцирати, оно је свепрожимајуће и свеприсутно, вреба иза сваке пукотине. Оно скрива тајну, али нема начина да се до те тајне дође, јер та се тајна увек пренесе на неку другу инстанцу и чак можда уопште не постоји."

Пред сликом, пред платном, пред законом је текст француског филозофа и музиколога Петера Сендија, предавача на париском Нантеру. Текст у деридијанском кључу тумачи део када Јозеф К. посећује сликара, Титорелија, који би требало да му помогне око његовог судског процеса, како у контексту Кафкиног текста, тако и у контексту Велсове екранизације овог текста. Сенди на овом исечку показује да се процес може довести до краја - који самим тим и није крај - једино бесконачним одгађањем пресуде, чиме се ситуацију стајања пред платном транспонује у ситуацију стајања пред законом. „Стајати пред платном је, према томе, једнако као стајати пред судом: чини се као да се сликовни оквир и судски оквир нужно подударају у бесконачном одлагању које одгађа њихово окончање."