Шуманова годишњица

Зрелост Шумановог ауторског израза и композиторско умеће посебно се огледају у остварењима, која ћемо слушати вечерас - Реквијем за Мињон опус 98, Песма ноћи опус 108 и у ораторијуму Рај и Пери опус 50. Хором Монтеверди и Револуционарним и роматичарским оркестром диригује Џон Елиот Гардинер, а наступају и бројни солисти, међу којима се истичу сопрани Барбара Бони и Александра Цоку.

Током политички турбулентног периода 1848-1849. године, који је коинцидирао са стогодишњицом рођења Јохана Волфганга Гетеа, Шуман у текстовима тог аутора тражи утеху и подстрек за сопствено стваралаштво. Једно од најупечатљивијих дела из овог круга су Сцене из Гетеовог Фауста, на којима је Шуман радио у исто време када и на Реквијему за Мињон, због чега проналазимо недвосмислене музичке сличности између ових остварења. Године 1849. настала је и Песма ноћи опус 108 за хор и оркестар коју ћете такође пратити у емисији. Неколико година раније, Шуманово промишљање филозофских аспеката бесмртности нашло је свој израз и у Ораторијуму Рај и Пери, насталом 1843. године према причи Томаса Мора. Обрађујући исламску митолошку причу о изгнаној вили која мора да заслужи повратак у рај, Шуман је првобитно намеравао да компонује оперу, те су у делу видљиви утицаји Вебера и раног Вагнера. Унутрашња организација ораторијума заснива се на сценама које доносе континуирани музички ток између солистичких, хорских и оркестарских наступа, а овај тип структуре примениће касније и у остварењу Ходочашће руже. На премијерном извођењу дела, 4. децембра 1843. године, које је доживело велики успех, Шуман је први пут наступао и као диригент, а захваљујући великој популарности овог ораторијума широм Немачке у Диселдорфу је добио место градског музичког директора.