Књижевност и живот – Жан Канавађо: Сервантес у Кихоту

После структуралистичке интервенције у пољу књижевности, тумачити дело позивајући се на живот аутора тога дела постало је крајње сумњиво. Умеће тумачења више не полази од питања „шта је аутор хтео да каже?" пошто је аутор управо рекао то што је хтео да каже, тако да намера аутора постаје ирелевантна за тумачење дела. Ипак, дубоко усађени начини читања и даље нас нагоне да тражимо самог аутора у делу, да покушамо - колико год то било узалудно и неплодоносно - да иза фикције, иза текста, откријемо самога аутора. Нарочит изазов за такав подухват била су и још увек су велика, класична дела, попут Сервантесовог Дон Кихота. Ипак, Дон Кихот је посебан случај чак и међу посебним случајевима. Жан Канавађо се ослања на његову посебност и у текстуалном ткању настоји да пронађе самога Сервантеса. С једне стране, могуће је у „Кихоту" тражити и препознавати епизоде из Сервантесовог живота. С друге стране, могуће је анализирати Сервантесове ставове, погледе, перспективе.

Рецимо, Сервантесов однос према пикарском роману предмет је непрегледне литературе. Канавађо се, међутим, усредсређује на једну епизоду из двадесет другог поглавља првог дела Дон Кихота и пише: „Обраћа нам се Хинес Пасамонте, осуђеник на веслање на краљевским галијама, везан у робијашке ланце, као аутор књиге о свом животу, и каже: 'Ова година биће лоша за 'Лазариља од Тормеса' и за све оне који су књиге те врсте написали и тек ће их написати...'. Како је објаснио Клаудио Гиљен, Хинесов коментар указао је на контрадикторност захтева на који је претендовала да одговори пикарска проза: с једне стране, у њој је истицана идеја о књижевности која 'говори само о чињеницама, без лажи', односно, о догађајима који су се одиграли, а не о онима који су измишљени, а представљају се као истинити; с друге стране, књигу која би одговорила на тај захтев не би било могуће завршити, па ни објавити, док се не оконча живот особе која у њој говори. Овај сусрет са затвореником делује нам попут отварања романа за оглашавање естетских становишта самог Сервантеса, који, посредством свог портпарола, жели да прикаже околности у којима је његова књига настајала".

Канавађо, даље, пише: „Сервантес не остаје увек иза кулиса. Напротив, у својим кључним текстовима он говори у првом лицу једнине, не скривајући свој идентитет. Тако су написани пролози Кихоту, раздвојени десетогодишњом паузом која је протекла измећу објављивања два дела романа; затим, из плодног периода животног сутона, тој скупини прилазе и други такозвани 'оквирни текстови' - пролози Узорним новелама, Комедијама и међуиграма, Персилу, као и пригодна Посвета конту од Лемоса, текстови који садрже распршене делове портрета уметника, несумњиве веродостојности. Ови фрагменти могу да буду вишеструко занимљиви за нас, а можда изнад свега због тога што чувају профил једне особе чија нам је историјска егзистенција готово непозната."

Са шпанског језика превела Јасмина Арсеновић.