Рефлексије

Године 1989. Ален Бадју написао је Манифест за филозофију, у доба резигнације, после, како Бадју каже, "сахране црвених година", у време "бескрајних" Митеранових председничких мандата, у годинама медијски истакнутих „нових философа", када се људска права мешају са правом на интервенцију, када се срушио Совјетски Савез, СССР-а, када Кина почиње да се враћа свом трговачком духу, када демократија почиње да се поистовећује са "мрачном диктатуром олигархије банкара, професионалних политичара и телевизијских гласноговорника", када култ националних, расних, сексуалних, религијских, културних идентитета покушавају да "рашчине универзална права"... У тим условима Бадју настоји да одржи оптимизам мишљења, да испроба нове политичке формуле, да поново пронађе категорију истине, да крене "стазом апсолута према потпуно прерађеној дијалектици нужности структура и случајности догађајâ". Били су то, према речима самога Бадјуа, „мемоари мишљења записаног у неком подземљу".
Сада је, међутим, дошло време за један нови манифест за филозофију. Питање које Бадју поставља исто је као и у „првом" манифесту: у каквом добу мишљења живимо?
Одговор на прву лопту: у лошем. Зашто? Зато што „жестина с којом је друштво неколико медијских звезда и весељака сорбонаца порицало" да се тих година (од педесетих до осамдесетих прошлога века), у време процвата француске филозофије, „десило било шта велико или чак прихватљиво". И наставља: „Ово друштво је показало да су му сва средства била добра како би јавном мњењу наметнуло своју стерилну правду, рачунајући ту жртвовање, без околишења, целе једне генерације младих људи, натераних на одвратан избор: или примитивни каријеризам украшен етиком, демократијом, и ако је то потребно, милосрђем, или, не мање примитивни, нихилизам ниских уживања, без будућности. Последица ове помаме била је рупа у философији". Ту рупу и даље настоје да попуне „преостали старци, посвећујући свој стални труд мучној борби и поучавању нових генерација" у потрази за још мало „слободног ваздуха, простора и светлости". Зато овај Други манифест.
Бадју је огорчен како због прилика у Француској, тако и због глобалне политичке, моралне и економске ситуације у свету. Он пише: „Тешко да организација државне власти може пасти ниже од организације Саркозијеве владе; планетарни поредак ситуације од зверског облика који је попримио милитаризам Америке и њених слуга; уређење полиције, од безбројних контрола, срамотних закона, систематских бруталности, зидова и ограда од бодљикавих жица, које једино треба да штите западне богаташе и њихова задовољства од њихових непријатеља, колико природних толико и безбројних, наиме, од милијарди осиромашених на целој планети, најпре у Африци; поредак идеологије од бедног покушаја који има за циљ да супротстави световност у дроњама, комичну 'демократију' и, да би ствар изгледала трагично, инструментализацију нацистичког истребљења европских Јевреја, измишљеним исламским варварима; најзад, организација знања, од чудне мешавине, коју би требало да прогутамо, технологизованог сцијентизма, чији је алем-камен посматрање мозга као рељефа у боји, и бирократског судства, чији је врхунски облик „процењивање" сваке врсте експерата за које се не зна ко су, и који стално закључују да је мишљење некорисно и чак штетно. Међутим, колико год да смо ниско пали, понављам, ту су знаци који подржавају главну моћ времена: храброст и њен главни ослонац, сигурност да ће се вратити, да се већ вратила позитивна моћ Идеје. Том повратку је посвећена ова књига".
Ако је пре двадесет година, написати Манифест, значило: „Филозофија је нешто сасвим друго, но оно што вам се каже да јесте. Покушајте да видите оно што не видите", данас написати други Манифест значи рећи: „Да! Филозофија може бити оно што желите да јесте. Покушајте да стварно видите оно што видите."