Катарина Ђурђевић: Онтолошки статус медицине у античкој Грчкој (1)

Мистерија лечења води порекло из давних времена, кад још није могло бити говора о рационалном знању и кад исцелитељ није био ништа друго до чаробњак, односно врач. Излечење није подразумевало отклањање узрока болести, већ је било усмерено на умилостивљење божанстава и божанских сила. Такво разумевање природе лечења задржало се и након успостављања античке медицине. Онтолошки посматрано, болест је, најчешће, ствар бића, те стога припада подручју онога што не може бити другачије. Према томе, лекар не делује на биће, тј. он није у стању да утиче на оно што се људском праксом не може променити.

На основу тога, може се поставити питање: какав је био онтолошки статус лечења у грчкој медицини? Ако се изузме видање рана, односно збрињавање повреда задобијених у току живота (што, према Аристотеловој класификацији, припада подручју технике), оно што данас називамо урођеним болестима у антици је, принципијелно гледајући, неизлечиво. Ипак, упућивање пацијената у облике и начине лечења указује на постојање подручјa између технике и природе, где се, захваљујући ваљаном поступању, болест може избећи. У онтолошком смислу, то подручје захвата ону врсту актуализације која подразумева људску праксу у ужем смислу речи.

Технички и практички аспекти лечењa и њихова диференција од онога што је, као непроменљиво, заправо неизлечиво, подразумева теоретско суочавање с бићем. Однос према бићу, дакле, одређује меру лечења, тј. пружа јој онтолошки статус. Без тог излажења у сусрет бићу, медицина би била немогућа делатност.

Текст чита: Жељко Максимовић
Уредник: Предраг Шарчевић