Мерон Мендел: Колонијализам, холокауст и други спор историчара

Многе дилеме о немачкој прошлости које су биле покренуте у чувеном историјском спору 1986. године да ли је Холокауст јединствен или упоредив са другим геноцидима и где су границе поређења; шта значи историзовати радикално зло; у којој мери једна демократија може или сме да истрпи злодела властите прошлости – поново се јављају, овога пута у глобалном контексту: у споровима око колонијалних злочина, ропства и расизма. У текстовима који почињу да се називају новим спором историчара – Historikerstreit 2.0, поставља се питање да ли немачко инсистирање на сингуларности Холокауста отежава да се адекватно обраде и друге историјске неправде и злочини.

„Контекст данашње дебате је потпуно другачији. Данас је учесницима спора пре свега стало до тога да се упостави глобално ‘мултидирекционално сећање‘, у којем се Холокауст не би сматрао јединим ‘цивилизацијским сломом‘”, пише у свом раду израелско-немачки теоретичар и писац, Мерон Мендел. „Њихов захтев је део новог дискурса у којем групе становништва траже признање историјске патње, колонијалних злочина, и у којем се снажније тематизује расизам у прошлости и садашњости. То је несумњиво позитиван развој догађаја и важан, оправдан захтев. Међутим, поставља се питање да ли је за адекватно признање колонијалних злочина неопходна релативизација индустријског масовног убиства европских Јевреја? Чини се да је управо та претпоставка стварни разлог због којег се данас поново спори око тезе да ли је Шоа сингуларни односно догађај без преседана. Тако се налазимо усред дебате у којој се антисемитизам и (колонијални) расизам супротстављају и у којој се о њима дискутује као о контрарним појмовима. Реч је о дебати која се води на различитим друштвеним пољима: у културним рубрикама, у науци, као и у активизму. Шири се и на сродна тематска поља: од репарација за немачки колонијализам, преко музејских изложбених пракси, па све до питања репрезентације и, посебно, немачког односа према Израелу и конфликту на Блиском истоку”.

Текст је с немачког превела Милица Дамјановић.
Чита Александар Божовић.
Уредница Оливера Нушић.