Михаел Антоловић: Освалд Шпенглер и конзервативна револуција (1)

Освалд Шпенглер (1880–1936) је немачки историчар и филозоф који је својим двотомним делом Пропаст Запада доспео у средиште пажње, како научне заједнице тако и шире светске јавности. Прва књига Пропасти Запада објављена је пред сам крај рата, у септембру 1918. године, изазвавши свеопшту сензацију, док је друга изашла 1922. после чега су уследила бројна поновљена издања. Својом волуминозном „морфологијом светске историје” Шпенглер се представио као софистицирани мислилац и ерудита који је историју „култура” протумачио на оригиналан и сасвим неуобичајен начин.

Истражујући Шпенглеров однос према немачком национализму, а потом и нацизму, Михаел Антоловић као изузетно битан моменат преиспитује такозвану „конзервативну револуцију”. Наиме, идејну основу „конзервативне револуције” представљао је скуп вредности за које се сматрало да су историјским развитком „органски” проистекле из особеног „немачког духа”. Међу њима је кључну улогу имало неколико карактеристичних мисаоних мотива: одбацивање просветитељства, рационализма, природног права и либерализма, те критика капитализма и неограниченог индивидуализма, који егоистичне интересе појединаца поставља изнад интереса целине. И ту, пак, престаје свака сличност са „класичним” конзервативизмом из претходне, вилхелминске епохе, будући да је „конзервативна револуција” изнедрила још неколико самосвојних мотива. Реч је, у првом реду, о радикалном национализму и вери у надмоћност немачког народа и његове „културе” у односу на капиталистичку цивилизацију „плутократског” Запада. Затим, о доследном противљењу идеји рестаурације „старог режима”, о крајњем непријатељству према парламентарној демократији као супротној „немачком духу”, о трагању за специфично немачким обликом социјализма који би био у складу са националним традицијама, о инсистирању на превазилажењу класних подела карактеристичних за капиталистичко „друштво” и успостављању народне „заједнице” као нужног предуслова за опстанак нације, која се схвата као „органски” израсла и заједничком „судбином” одређена целина. Многи од ових мотива су изражени у Шпенгелровој невеликој књизи намењеној немачкој омладини Пруство и социјализам (објављеној 1919. и 1934), због чега су га неки нацисти сматрали својим идејним претходником. Стога, у завршном делу текста Антоловић проблематизује како олако проглашавање Шпенглера фашистом и расистом, тако и наивно порицање његове одговорности за нацистичко преузимање власти.

Читао је Александар Божовић.
Уреднице циклуса Оливера Нушић и Тања Мијовић.