Пијанизми Балкана – Бојан Горишек

Профилизација пијанистичке професије почетком 20. века, односно довршење процеса њене еманципације из исходишног композиторског залеђа, означила је доминантно усредсређење на историју музике, односно на литературу прошлости. Ова тенденција имала је упориште у потреби да се (осим кроз музиколошку продукцију) такође и на концертном подијуму, те у све присутнијем медијском окружењу, успостави канон уметничке музике као модернистички конструисана "стабилна" представа историје. Та монолитна слика прошлости за клавиром је увеличавана бројним интерпретацијама у чијем се средишту могла назрети ларпурлартистичка матрица потраге за иманентним значењима музичког ремек-дела и слављењем естетике звучних решења, којима је партитура оживљавана пред слушаоцем. Ипак, модернизам је на другој, стваралачкој страни, највећим опсегом својих дивергентних усмерења током протеклог столећа сведочио управо аисторичност, односно одмицање или негирање историје проналажењем нових поетичких упоришта, те техника и могућности израза. У односу на клавирску литературу 20. века – у првом реду ону која је еманирала овакав стваралачки образац успостављајући нове захтеве пред извођача на које није било могуће одговорити традиционалним техникама и знањима – у пијанизму се афирмише посебан профил уметника окренутих интерпретирању, готово искључиво, савремене продукције. Овакво професионално усмерење на словеначкој пијанистичкој сцени већ близу четири деценије негује Бојан Горишек, уметник који се како концертним наступима, тако обимним дискографским опусом који броји преко тридесет до данас реализованих албума, убраја у најистакнутије интерпретаторе клавирске музике 20. и 21. века на европској сцени. Оцењен као пијаниста који савремену литературу оживљава врхунским мајсторством, те ретком способношћу да јој подари властити интерпретативни слој, Горишек својом праксом управо наглашава пијанистички интегритет који се у извођењу савремене продукције код многих интерпретатора често повлачи у други план. У вечерашњој емисији репертоарске фокусе, колико и сам пијанистички израз Бојана Горишека осветљавамо избором тумачења музике Чарлса Ајвза, Филипа Гласа и Ерика Сатија чији циклус Пет ноктурна слушате у наредним минутима.

Рођен у Цељу 1962. године, Бојан Горишек је студије клавира похађао на Музичкој академији у Љубљани у класи Ација Бертонцеља, где дипломира 1986. године. Рано пробуђен афинитет за модерну музику, али и брза афирмација на овом пољу биће исте године овенчани наградом Златна птица Савеза музичких уметника Словеније, те Горишек одлази у Келн где се на Високој школи за музику усавршава код Херберта Хенка. Своје професионалне почетке везаће ипак за Словенију у коју се враћа уочи распада Југославије, те 1990. године објављује и свој први албум за издавачку кућу Založba Obzorja из Марибора. На њему се нашао избор дела Џорџа Крамба, Оливијеа Масијана те словеначких аутора Алда Кумара и Милана Стибиља. Током наредних година Бојан Горишек уметничку праксу развија као слободан уметник и то најчешће у иностранству, где на солистичким наступима и учешћима на фестивалима савремене музике стиче све упадљивије похвале страних критичара. Концерти које је одржао у већини европских земаља, одвешће га и до неких од најпроминентнијих позорница које иначе у првом реду нису отворене ка савременој музичкој продукцији попут бечког Музикферајна, лондонског Хери Вуд хола, сале Опере Комик у Паризу, али такође и до бројних сцена у Сједињеним Америчким Државама попут Меркин и Стенвеј хола у Њујорку, вашингтонског Кенеди центра, али и Театра Колон у Буенос Ајресу и Националне дворане за извођачке уметности у Пекингу... Светску пажњу Горишек стиче током 90-их година, понајпре захваљујући капиталном пројекту снимања целокупног клавирског опуса Ерика Сатија на 10 компакт дискова за холандски Аудиофил класикс. Овај подухват који је реализован током 1994. и 1995. године био је најављен још 1991. кроз издање које је пијаниста реализовао за Založbu kaset in plošč Radiotelevizije Slovenija. У питању је био његов други студијски албум у целости посвећен Сатијевом ставралаштву на којем су између осталих забележене и Гносијене француског авангардног композитора. По оцени критике, Горишекови снимци сматрају се „међу најбољим записима Сатијевог клавирског стваралаштва икада направљеним“ који тај статус, лако је приметити, дугују његовом готово савршеном техничком моментуму, те тонски рафнисаном изразу. И уколико би се у једном панстилистичком погледу констатовало да се као заједничка карактеристика у приступу клавирском опусу Сатија, коликои  онима Моцарта и Шуберта издваја управо потреба за готово пуританском истанчаношћу моделовања музичког тока, онда би се квалитет пијанизма Бојана Горишека свакако показује управо у његовој контроли звучних параметара, али и способности да у такав дестиловани тонски оквир угради потребан спектар емоција и карактера…

Професионалну биографију овог пијанисте допуњују и његове бројне сарадње са истакнутим композиторима попут Лучана Берија, Винка Глобокара, Анрија Дитијеа и Џорџа Крамба, диригентима – између осталих Џоном Едвардом Келијем и Валтером Простом, те многим ансамблима и музичарима попут Ирене Графенауер, Џејн Менинг (са којом је снимио све Сатијеве песме), потом Загребачког квартета саксофона, Стразбуршког перкусионистичког оркестра, Новог Лондонског оркестра и других... Ове сарадње издвојиће га као изузетно успешног камерног музичара, те Бојан Горишек 2007. године добија позив да води класу камерне музике на Музичкој академији у Љубљани на којој ради и данас у звању редовног професора. Паралелно са овим ангажманима, Горишек континуирано допуњава свој дискографски каталог новим издањима реализујући до данас фасцинантан број од преко тридесет компакт дискова, што посебно значење добија када се у виду има његова доследна посвећеност искључиво модерном, односно савременом звуку. Листа стваралаца чија је дела студијски забележио за низ мањих издавача у Словенији и осталим европским земљама укључује тако Џорџа Крамба, Андреа Жоливеа, Андрија Дитијеа, али и Сергеја Прокофјева, односно готово све значајније словеначке композиторе 20. века, док је рецимо са Витом Маврич 2001. године  снимио и одабране нумере из Опере за три гроша Курта Вајла. 

Један од свакако најприсутнијих аутора на Горишековом репертоару кроз читаву каријеру јесте Филип Глас чија је бројна дела забележио и на носачима звука. Међу њима посебно место заузима албум са свим Гласовим Етидама које је овај уметник снимио управо за композиторову приватну издавчку и менаџерску кућу Данваген Мјузик Паблишерс, 2017. године. Ова кућа која контролише права на извођење и аранжирање Гласових дела за потребе филмске, телевизијске и комерцијалне синхронизације на глобалном нивоу, у оквиру своје продукције снимака нуди такође референтне интерпретације Гласове музике, што је албум Бојана Горишека одмах по објављивању поставило међу најистакнутија новија издања посвећена америчком композитору. Критичари у том погледу деле консензус око Горишекових потигнућа, истичићи посебно „његов фокус на дубоко истраживање механичких и духовних димензија дела.“ Како се у једној оцени наводи „Имајући у виду да је Глас Етиде првобитно компоновао како би усавршио сопствену механику свирања клавира, односно саму спретност прстију, Горишеков подухват може се похвалити колико због високе извођачке спретности, толико и беспрекорног превођења ових веома захтевних математичких образаца у право трансцендентно искуство слушања ове музике.“ У наставку слушате избор етида са овог албума.

Један од великих подухвата у студијској пракси Бојана Горишека било је снимање капиталне Друге сонате – познатије као Конкорд сонате Чарлса Ајвза за холандски Бларикум 1999. године. Ово рано модернистичко, у бити експериментално дело, које Ајвз компонује између 1904. и 1915. године, кореспондира са музиком Шенберга из слободне атоналне фазе или Скрјабина из његове експресионистичке, инспирисано је трансцедентализмом као америчким књижевним и филозофским правцем који се развијао у граду Конкорд у Масачусетсу. Изостављање ознаке метра, као и тактних црта у неким деловима партитуре, фрагментарност музичког тока испуњеног дисонанцама и кластерима, али и употреба комада дрвета дужине 37 сантиметара којим се на клавијатури производе кластерски акорди, доносе у техничком смислу неконвенционалне захтеве пред пијанисту. У своју сложену композициону конструкцију, Ајвз  такође, умеће, и бројне цитате из уметничке и популарне и џез музике које Бојан Горишек успева да звучно сједини конзистентном енергијом у музичком току, смењујући сегменте контемплације и изузетне напрегнутости. Ставови сонате су посвећени значајним фигурама трансцедентализма, а до краја вечерашње емисије слушате други став Конкорд сонате насловљен као Хоторн, по америчком романописцу Наталијелу Хоторну. 

Аутор емисије: Стефан Цветковић