Пијанизми Балкана – Александра Папастефану

Рационализација приступа интерпретацији музичке литературе у 20. веку, из угла извођаштва водила је поклањању све веће пажње колико аналитичким, толико и историјским увидима, који су заједно пружали обухватно знање неопходно за "поуздано" оживљавање музичке прошлости. И мада је оваква, у основи модернистичка профилизација извођачке одговорности над литературом пренебрегавала неке друге аспекте интерпретативног чина – афирмишући тако савремени уместо аутентичног историјског инструмента – она је створила нови тип извођача, односно пијанисте као "интелектуалца" који свој интерпретативни стил (поред подразумеваних личних афективних пројекција), уобличава на широком познавању како иманентних, структуралних, тако и контекстуалних знања о делу које изводи. Ова тенденција је у пијанизму имала своје антиципације још на самом почетку 20. века у праксама Хајнриха Шенкера као минуциозног редактора и трагаоца за оригиналним рукописима композитора прошлости, нарочито Бетовена, којем се окреће потом и Артур Шнабел у настојању да, како кроз сопствене редакције, тако и студијски бележена извођења понуди (замишљано) "аутентично" рухо овог бечког класичара. На ова настојања у другој половини прошлог столећа надовезиваће се потом све већи број извођача профилишући своје професионалне делатности не само у форми интерпретатора за инструментом, већ и као писаца који своје увиде пласирају такође и у виду теоријске и аутопоетичке литературе. Познате су у том погледу праксе композитора и диригента Пјера Булеза, односно пијаниста Глена Гулда и Алфреда Шнабела, да поменемо само оне најистакнутије. На грчкој пијанистичкој сцени, блиску заинтересованост за свестрано осветљавање клавирске музике показује и Александра Папастефану, чије композиторско и теоретско професионално залеђе, поред пијанистичког, има скупно интегративни значај у обликовању њених интерпретација. Редакторски и теоријски аспекти њеног бављења делима нарочито два композитора – Јохана Себастијана Баха и Роберта Шумана – исходовали су тако осим списатељском као пратећом праксом, у првом реду њеном тематски профилисаном дискографијом, која је успела да стекне изузетне похвале интернационалне музичке критике.

Рођена 1957. године у Трикали, у централној Грчкој као дете музичара, Александра Папастефану је клавир почела да учи са мајком, те већ са седам година забележила свој први јавни наступ у локалном удружењу књижевника, док наредне године таленат представља и публици у Волосу. Године 1975. уписује Атински конзерваторијум у класи чувене грчке пијанисткиње Алики Ватикиоти, да би по дипломирању усавршавање наставила на неким од престижних светских високих школа. Папастефану тако најпре одлази у Москву где раних 80-их на Конзерваторијуму „Чајковски” ради са Олгом Жуковом, а потом и на Музичку академију у Будимпешту, код Петера Сољмоша. Захваљујући стипендији коју добија од атинске Фондације „Александар Оназис”, Александра Папастефану 1986. одлази у Сједињене Америчке Државе, тачније на Универзитет Индијана у Блумингтону код познатог мађарског пијанисте и педагога Ђерђа Шебека. Осим пијанистичког образовања, Александра Папастефану је најпре у Атини и касније у Америци похађала и курсеве композиције и теорије музике, који су је поред примарног извођачког позива кроз каријеру усмерили и на веома плодан списатељски, односно редакторски, па и композиторски рад. Њену свестраност, односно обухватан приступ музици приметио је и Алфред Брендел са којим је крајем осамдесетих једно време и приватно радила, стекавши од легендарног музичара похвале за своје редакције Бахових дела.

Још за време студија Александра Папастефану бележила је учешћа на важним интернационалним пијанистичким конкурсима на којима је постизала високе пласмане – поменућемо да је награђивана на Баховом такмичењу у Торонту и Међународном музичком такмичењу у Женеви 1986, док се у њеној биографији посебно издваја да је годину дана раније била једна од четири финалисткиње угледног Међународног пијанистичког такмичења „Клара Хаскил” у Швајцарској. Од тада Александра Папастефану развија успешну пијанистичку каријеру на грчким, као и интернационалним сценама, претежно као солисткиња и камерни музичар, а спорадично и са оркестрима, остваривши до данас сарадње са Атинским државним оркестром и Оркестром Атинског радија, Солунским симфонијским оркестром, Симфонијским оркестром Чешког радија и другим.

Посебан афинитет од самих почетака бављења музиком, Александра Папастефану изградила је ка опусу Јохана Себастијана Баха, чијим је интерпретацијама у највећој мери стекла и потоњу професионалну афирмацију. Значајно је истаћи да је на концертном подијуму ова пијанисткиња извела комплетна Бахова дела за клавир, укључујући и монументалне циклусе као што су обе свеске Добро темперованог клавира, Голдберг варијације, али и ређе извођену Уметност фуге и Музичку жртву. Овај подухват био је праћен њеним већ поменутим списатељским радом који је резултирао објављивањем књиге под називом Јохан Себастијан Бах – Музичар бесконачности, која се бави естетиком и интерпретацијом Бахових дела. Говорећи управо о естетским питањима, у једном интервјуу за британски магазин „Грамофон” 2020. године Александра Папастефану је изјавила да је Бахову музику изводила и на чембалу, али да јој је модеран клавир пружио знатно више простора за истраживање универзалних, а не само стилски коректних барокних аспеката музике овог ствараоца. Задржавајући се, како каже, на елементарним правилима артикулације и фразирања, односно "кодовима експресије" Бахове музике које јој клавир свакако допушта, Папастефану ипак истиче да јој схоластички, односно догматски, академистички приступ Баховом делу делује анахроно. У том смислу она подвлачи да је напослетку "дете постмодерног доба", те да својеврстан еклектицизам као израз епохе сачињен од знања о историјском стилу на једној, али и лична интуиција, богата имагинација и добар укус пропуштени кроз интелектуални филтер на другој страни, воде истински савременој слици Бахове музике о којој је за инструментом ионако немогуће дати "последњу реч".

Окренута музици у распону од барока до раног 20. века са једном репертоарском екстензијом ка опусима савремених грчких композитора, Александра Папастефану своју пијанистичку праксу концентрише на извођење интегралних опуса одабраних стваралаца. Тако треба нагласити да је током каријере, поред различитих свитних и осталих циклуса Баха више пута уживо изводила све клавирске сонате Волфганга Амадеуса Моцарта и Франца Шуберта, те комплетне клавирске опусе Роберта Шумана, Мориса Равела и Беле Бартока. На дискографском плану који реализује у сарадњи са британском кућом First Hand Records, Александра Папастефану последњих година употпуњује бележење интегралног опуса Јохана Себастијана Баха, те скоро објављеним албумом посвећеним Роберту Шуману отвара ново поглавље свог студијског деловања. У питању је двоструко издање насловљено Шуман 1839 – година клавира на којем обједињује композиторова ремек-дела настала дате године – Хумореске опус 20, Ноћне комаде опус 23, Бечки карневал опус 26, циклус Шарено лишће опус 99 и неколико индивидуалних минијатура. Већ сама концептуализација албума открива један облик, рекло би се, "кустоског" приступа литератури који Александра Папастефану свакако поткрепљује и својим теоријским радом. Реферишући на 1840. познату као "годину песме" у којој Шуман компонује готово 140 комада у жанру лида, година раније представљала је једну од најплоднијих у домену његовог стваралаштва за клавир. Унутар ове дискографске компилације која компримује цео спектар Шуманових индивидуалних гласова – од узвишене страсти и маничне енергије до интроспективних, сањалачких стања које је често истраживао – посебно место заузимају Хумореске – циклус инспирисан опусом немачког романтичарског писца Јохана Паула Фридриха Рихтера, познатијег као Жана Пола. За Шумана је хумор имао дубоко филозофско значење као „срећна комбинација меланхолије и духовитости”, односно „преплитање дубоке туге, суза и изненадне радости” које у наведеним комадима евоцира помоћу фантастичних личности, Флорестана и Еузебијуса као две стране личног карактера.

На истом албуму објављеном 2021. године за британски First Hand Records ова грчка пијанисткиња забележила је и Шуманов Бечки карневал, циклус од пет комада који спаја реално композиторово искуство проведено у аустроугарској престоници у време одвијања карневала и њене, за Шумана типичне "продужене" фантазијско-поетске инсценације. Шуман под прстима Александре Папастефану прозвучава у компактном и чврстом тонском слогу, макар ако се говори о аудитивном утиску, са веома стриктном, готово бетовеновском агогиком која проистиче из крутог односна према ритму. Ове карактеристике чине, међутим, само формални оквир за напрегнути музички ток који нема велики колористички дијапазон, нити у том смислу истиче тембровске разлике између различитих лага клавијатуре. напротив, Папастефану чини се да Шуману прилази више са настојањем да оваплоти структуралну страну његове музике у једном објективистичком маниру, него што се концентрише на евокације поетских димензија ове музике. Њен пијанизам замашних техничких квалитета, вођен високим естетским критеријумима, Шумановој музици свакако подарује осветљења чија се релевантност управо може мерити по крајње рационализованим увидима у овај опус, те изузетној култури обликовања интерпретације као до детаља домишљене "звучне форме".

Аутор емисије: Стефан Цветковић