Gradus ad Parnassum – пијанизам Муција Клементија и његових савременика

Муцио Клементи, композитор, пијаниста, педагог, али и издавач и градитељ клавира, једна је од кључних фигура у формирању модерне клавирске културе крајем 18. и почетком 19. века. Његов рад обухвата готово читав развојни лук инструмента и пијанистичког стила у овом периоду: од галантног језика раних соната, преко виртуозног и технички захтевног писма осамдесетих и деведесетих година 18. века, до сложеног, полифоно усмереног стила позних дела. Муцио Клементи је збирку Gradus ad Parnassum компоновао током више деценија, а објавио ју је у три свеске између 1817. и 1826. године. Она обухвата стотину комада који захватају читав спектар пијанистичких поступака: од техничких вежби и пасажа, преко прелида и фуга, до карактерних комада и ставова сонатног типа. У њима се преплићу педагошка намена и уметничка амбиција, а технички захтев постаје тачка из које се обликује музичка мисао.

Иако се Клементи најчешће везује за лондонски круг и млађу генерацију пијаниста, његово формирање у великој мери почива на моделима које су успоставили Јозеф Хајдн и аутори његове генерације. Хајдн и Клементи су се и лично сусрели у Лондону током деведесетих година 18. века, у тренутку када се клавирска култура убрзано мења и добија стабилније облике. За разлику од Клементија, у Хајдновом опусу не налазимо етиде као засебан жанр. Њихову функцију у великој мери преузимају теме са варијацијама, које обједињују композициону разраду и педагошку сврху. Кроз варијациони поступак развијају се различити аспекти пијанистичке технике. Премда није био педагог у истом смислу као Клементи, Хајдн је имао ученике, често из виших друштвених кругова, којима је посвећивао поједина дела.

Збирка Clementi’s Musical Characteristics објављена у Лондону 1787. године, са поднасловом „Збирка прелида и каденци за чембало или клавир у стилу Хајдна, Кожелуха, Моцарта, Штеркела, Вањхала и самог аутора”, представља необичан пример литературе у којој Клементи пише у стиловима својих савременика, опонашајући њихове карактеристичне начине обликовања фразе, хармоније и клавирске текстуре. Сваки од одабраних „портрета” састоји се од два прелида између којих се налази каденца, чиме се наглашава веза са извођачком праксом и импровизацијом и пружа увид у различите стилске моделе клавирске музике тог времена. У завршним комадима збирке Клементи наступа „у сопственом стилу”, где се јасно назире његов лични, виртуозни и технички захтевни идиом.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић