Директан пренос – Концерт Стефана Миленковића и Симфонијског оркестра Радиотелевизије Србије

Идеја задужбинарства била је од изузетног значаја за развој културе, уметности, науке и просвете у нашој средини, у време када су тек почињале да се формирају културне и научно-просветне институције. Национализацијом након Другог светског рата, највећи број задужбина изгубио је свој статус, али је једна институција наставила да траје, сада већ 148 година, поштујући последњу вољу свог оснивача - Илије Милосављевића Коларца. Он је, 1877. године, својим тестаментом основао Универзитетски фонд намењен подизању Коларчевог народног универзитета, у циљу представљања научних, књижевних и културних достигнућа "за буђење осећања часности и родољубља и за различита полазна знања". Када је 1928. године капитал Фонда нарастао довољно за издржавање универзитета, Александар I Карађорђевић је потписао закон о употреби Универзитетског фонда Коларчеве задужбине, за оснивање универзитета чији ће циљ бити народно просвећење. Сличну уредбу, двадесетак година касније потписао је и министар нове комунистичке владе, Митар Митровић, потврђујући значај ове институције, која тада добија име Коларчев народни универзитет. Након промене закона о задужбинама 2011. године, Коларац, како се колоквијално ово здање најчешће назива, постао је институција цивилног друштва, попут културно-просветних заједница, а две године касније, Министарство културе и информисања је Задужбину прогласило установом културе од националног значаја.

Зграду Коларчеве задужбине пројектовао је чувени архитекта и професор Београдског универзитета Петар Бајаловић, уз сарадњу свог брата Ђуре. Како су обојица били и музичари - Петар виолиниста, а Ђура флаутиста - посебну пажњу посветили су акустици Велике дворане. Први догађај у овој сали одиграо се 4. фебруара 1932. године када је наступом Београдске филхармоније, предвођене диригентом Стеваном Христићем, дворана свечано отворена. У тадашњој штампи, између осталих, о овом важном догађају писали су великани наше уметничке музике - Милоје Милојевић и Коста Манојловић. Из пера Милојевића, чији је текст објављен 6. фебруара 1932. године у дневном листу "Политика", издвајамо следеће: "... дворана је не само велика него је и архитектонски лепа; она иде у ред најлепших концертних дворана на свету. И акустична је. Звучни односи великога ансамбла и сви преливи боја разних поједних инструменталних група одају диван склад", записао је тада Милоје Милојевић. Иако располаже са 883 седишта, остало је забележено и то да је на отварању сала примила чак "1200 музикалних душа". Од тог дана до данас, у Великој дворани Коларчеве задужбине одржано је преко 18.000 концерата на којима су наступали реномирани домаћи и светски уметници, а неки од њих су: Сергеј Прокофјев, Артур Рубинштајн, Свјатослав Рихтер, Гидон Кремер, Иво Погорелић, Херберт фон Карајан, Миша Мајски, Стефан Миленковић и други. Број ансамбала који су свирали на сцени Коларчеве задужбине је такође импозантан – скоро 4000, а изведено је преко 41000 различитих композиција.

На концерту који ћемо преносити у среду, 4. фебруара, када се обележава дан ове културне институције, наступиће наш чувени виолиниста Стефан Миленковић, изводећи уз Симфонијски оркестар Радиотелевизије Србије, Концерт за виолину у Де дуру опус 61 Лудвига ван Бетовена. Други део концерта испуниће Бетовенова Трећа симфонија у Ес дуру, позната као "Ероика".

Уреднице преноса: Сања Куњадић и Ивана Неимаревић