Антологија српске музике

Војислав Вучковић је рођен 1910. године у Пироту, у породици интелектуалаца наклоњених социјалистичким идејама, у којој се неговала уметност и посебно музика. Породица се убрзо сели у Београд, где Вучковић основна музичка знања стиче на приватним часовима код Вацлава Келера, члана оркестра Народног позоришта, као и у пријатељском, породичном, кругу. Претежно самоук, са петнаест година почиње да компонује клавирске минијатуре које је изводио на прославама Треће београдске гимназије коју је похађао. Пред крај школовања Вучковић је, охрабрен успехом клавирског комада Перон, одабрао неколико композиција и однео их професору и композитору Милоју Милојевићу који је уочио изузетан таленат младића и препоручио му школовање изван Србије. Избор је пао на Праг, где је 1929. године уписао Конзерваторијум, студирајући композицију у класи Рудолфа Карела и дириговање код Николаја Малка. Такође похађао је и мајсторску школу Јозефа Сука, а докторирао је и музикологију на Карловом универзитету.

У чешкој престоници Вучковић је постао део групе младих композитора који ће у нашој музичкој историографији бити познати под именом Прашка група, у којој су још били и Љубица Марић, Станојло Рајичић, Драгутин Чолић, Милан Ристић и Миховил Логар. Такође, дружио се и са студентима из целе Краљевине Југославије који су чинили клуб „Матија Губец”, чије активности су биле у директној вези са Комунистичком партијом Југославије. Управо унутар овог клуба Вучковић упознаје и усваја комунистичке идеје, које не остају само део његовог приватног живота, већ постају замајац његовог целокупног и врло интезивног јавног ангажовања.

По повратку у Београд из Прага, 1934. године Вучковић добија место професора историје музике и музичке естетике у Музичкој школи „Станковић”. У том периоду постаје изузетно активан на различитим пољима. Објавио је 1935. године Материјалистичку филозофију уметности, пионирски рад ове врсте код нас, био је један од покретача недељника НИН, поставши главни и одговорни уредник уз Свету Поповића. Наредне, 1936. године, постао је генерални секретар Београдске филхармоније, али се на овом положају задржао само неколико месеци пошто је, у складу са својим антифашистичким опредељењем, одбио да дочека делегацију Берлинске филхармоније. Године 1937. године, Вучковић постаје секретар музичког програма Радио Београда на позив Михаила Вукдраговића, успостављајући са њима озбиљне програмске линије ове станице, оличене пре свега у камерним вечерима посвећеним савременој музици. Такође деловао је и као диригент оркестра Радио Београда. Паралелно, у његовом композиторском опусу дешава се стилски заокрет ка идејама музичког реализма, који карактерише и занимање за фолклор, као и проучавање стваралаштва Стевана Мокрањца, што доводи до раскида са бескомпромисним, радикалним, атонално усмереним стваралаштвом претходног периода. Последње године године живота Војислава Вучковића посвећене су како компоновању већих, симфонијских форми, тако и активистичкој делатности у контексту антифашистичког отпора. У илегали је завршио своје последње опусе, као и дело Музичка естетика. Неке од композиција из овог периода, попут балета Човек који је украо сунце, који ћемо представити у емисији, је постхумно оркестрирао Петар Бергамо.

Уредница Ксенија Стевановић