Пијанизми Балкана – Евгени Божанов

Недавно одржан, деветнаести по реду, Шопенов конкурс у Варшави, као најзначајнија пијанистичка смотра у свету која сваке четврте године не само да представља низ изузетних младих пијаниста, већ умногоме поставља и промовише савремене извођачке стандарде – по свему што се могло чути – наставио је континуитет претходних неколико издања. Реч је о афирмацији једне нове стилистике свирања у којој се висок степен егзактности репродукције нотног текста и беспрекорност техничког моментума еманципују од традиционалног хуманистичког идеала отискивања индивидуалности у уметнички чин, тј. остављања личног уписа као оног нужног услова који онтологију уметности, односно постојање сваког уметничког дела увек чини рефлексијом субјективитета. У овом, чини се крајње објективизованом чину превођења записа у звук, међутим, традиционални појам интерпретације као "тумачења" (дакле као праксе субјективног осветљавања литературе) замењује се појмом извођења, у смислу стилски и технички прецизног чина отелотворавања већ дефинисаног дела у звуку. Гледано из теоријског угла, чини се да је у питању одмак од постструктуралистичке концепције односа дело–извођач у којем је читалац довршавао дело-као-текст учешћем у производњи његовог значења кроз процес индивидуалне интерпретације. У овом случају, дело као да се, напротив, вратило својој монолитности и "поново" постало затворено у свом заокруженом значењу, док се изазов извођача више не вреднује у способности да његовом поставком у звуку изазове емоционално и искуствено поистовећење код публике у координатама некадашњег грађанског хабитуса, већ да га пред слушаоцима на објективистички начин отелотвори као чисто савршенство у звуку.

Ретроспективни поглед на готово један век дугу историју Шопеновог такмичења показао би колико су се концепти поетичности, стилске коректности и уопште сама рецепција Шопенове музике мењали током времена. Сасвим је извесно да у том смислу некадашњи лауреати конкурса, попут Лева Оборина, Јакова Зака, па и каснији, попут Мауриција Полинија, Марте Аргерич или Кристијана Цимермана, по данашњим критеријумима својим свирањем не би могли да понове постигнуте резултате. Нема сумње да су пијанистички конкурси кроз 20. век и прве деценије овог (уз друге факторе попут тржишног ширења снимака, те духа егзактности модерног, технолошки напредног времена) допринели стандардизацији извођачког чина, али се поставља питање да ли је унификација као резултат донела колатералну штету по сам концепт индивидуалности или је, пак, у питању нови позитивни квалитет извајан неким сасвим новим идеалима. Дух времена који се успоном глобализма од краја протеклог века раширио највећим делом света промовишући идеологију неолибералне економије, унификације производње и тржишта, одразио се и на партикуларно поље пијанизма отупљујући критичко промишљање над партитуром, те у коначници замењујући оригиналност конвенцијом. Ширење западних културних пракси на некадашње земље трећег света, посебно ка Далеком истоку, ка Кини, Тајвану и Јужној Кореји створило је (налик економији) бумеранг ефекат евидентан у "поплави" младих пијаниста из ових земаља, који већ деценијама чине доминантан број учесника, па и лауреата највећих такмичења на Западу. Шопенова музика као да је у овим поцесима коначно достигла своју пуну глобалну, панкултуралну универзалност, губећи на другој страни своју биографску потку, а са њом и пољску, француску или романтичарску посебност која са собом носи потребу за историјски просвећеним, па тиме и историјски "одговорним" тумачењима. Животни жар екстатичних пасажа у полонезама и скерцима, драматични ломови у кодама балада или дубока патња лаганих ставова соната и концерата до сада је осим познавања контекста, захтевала и поистовећење извођача са музиком на равни искуства без остатка, односно приказивање изражене индивидуалности у резултату, сходно разумевању романтичарске естетике и светоназора ервопског уметника-генија. Другим речима, у времену у којем се покушава успостављање што веће објективности избора у уметничким конкрусима и пројектима, уз помоћ различитих поступака проистеклих из примене формалних правила "политичке коректности", различитост као таква, носи, у ствари, вечну опасност од неравноправности, те бива све чешће избегавана или одбацивана.

На великим светским конкурсима који попут Шопеновог, генеришу и трасирају описане извођачке приступе, пијанисти са балканског простора прилично су ретко заступљени. Један од оних који су, међутим, успели да се пробију да самог финала Шопеновог конкурса 2010. године, јесте Евгени Божанов, бугарски пијаниста којем посвећујемо вечерашњу емисију.

Рођен у Русеу, у Бугарској 1984. године Евгени Божанов, клавир је најпре учио код Евгенија Жељазкова на Националној школи „Веселин Стојанов” у родном граду. Потом одлази у Есен, где на тамошњој високој школи студира у класи Бориса Блоха, а специјализира у Дизелдорфу код Фридриха Шенка. Пажњу светске јавности привукао је харизматичним наступима на Међународном такимчењу „Ван Клајбурн” 2009, као и на конкурсу „Краљица Елизабета” наредне године, где осваја другу награду. Исте године, као финалисти Шопеновог конкурса у Варшави, биће му додељена висока четврта награда, иако је од многих био виђен и за лауреата. Чињеница да је одбио учешће на традиционалном завршном концерту награђених финалиста, тек за кратко је, међутим, успела да разгори ватру полемика које и иначе, често на жустар начин, прате изборе жирија. Једна од констатација односила се тако на чињеницу да је жири Шопеновог такмичења у време финалне етапе одлучио да изненада промени правила оцењивања тако што је укинуо систем бодовања, где је Божанов константно био на другом месту, те да у завршници оцењивање такмичара почне од почетка, без уважавања резултата постигнутих у претходним етапама. Касније објављени детаљи гласања жирија у финалном кругу пружили су доказ о великим разликама у процени наступа бугарског такмичара, при чему су га неки рангирали на прво или друго место, а други на девето или десето место. Иако је тада било констатовано да поменута промена правила гласања у последњем тренутку такмичења није јавно објашњена кроз призму непристрасности поступка, јавност је, уз баласт готово уобичајених контроверзи, Евгенију Божанову доделила епитет једног од несумњиво најуспешнијих младих пијаниста са балканског простора на овом конкурсу икада.

Овај пласман одшкринуо му је врата интернационалне каријере, те почев од 2011. године Божанов бележи наступе на бројним сценама Европе и посебно Јапана, уз редовне концерте које држи пред домаћом публиком у Бугарској. Довољно је поменути реситале и наступе са оркестрима у дворанама као што су Музекферајн, Сантори хол, Ројал фестивал хол, Тонхале и многе друге. Фокусиран махом на музику романтизма и раног двадесетог века – у првом реду свакако Шопена, а потом и Шуберта, Листа, Дебисија, Скрјабина и Прокофјева, Божанов је такође понео похвале критике и за своја тумачења Моцарта и Шостаковича.

Реч је о пијанизму високе звучне естетике, окренутом минуциозном мотивском брушењу и у тежњи ка обликовању идеалне интерпретације, одмереној карактеризацији. Изузетно висок технички ниво свирања, међутим, индикативно за савремене пијанистичке поетике, и код Божанова управо истиче сјај тонског ткања који односи превагу над аутентичнијом личном обрадом.

Уметник за кога је критичар „Далас Морнинг Њуза” написао да „... може да произведе више нијанси тона у одређеној музици него што вец́ина пијаниста пронађе за цео живот”, апострофирајући "природност" кретања и протока његових фраза, Божанов је окренут репертоару у којем до изражаја управо може да дође колоризам његовог клавира. Он се међутим обликује у једној опни аудитивног стерилитета, па чињеница да – како је у једном интервјуу истакао – често вежба на електричном клавиру који му пружа висок ниво контроле звука, објашњава квалитативни аспект резултата. Осим као солиста, овај пијаниста активан је и као камерни музичар, па његову за сада скромну дискографију коју махом чине снимци са ранијих такмичења, допуњује и један рецентни албум са виолинисткињом Акико Суванаи, са којом је за Деку протекле године снимио Сонате за виолину и клавир Јоханеса Брамса.

Аутор емисије: Стефан Цветковић