Хаим Перелман: Аргументи и структура стварности (2)

Већ наслов књиге Хаима Перелманa, „Царство знакова”, упућује на херменеутички поступак: знак се (увек) тумачи. Стварност је, утолико, сачињена од обиља знакова, а аргументи који су, кроз тумачење, изводе из стварности, ослањају се на везе сукцесије, као што је однос узрока и последице, или на везе коегзистенције, као што је однос између особе и њених дела. Помно и упућено Перелман анализира оба ова модела и показује укојој мери се њихова саморазумљивост растапа у додиру с анализом.

Перелман анализу започиње атрактивним примером: „Откривен леш покреће низ питања: Да ли је у питању природна смрт или злочин? У случају злочина, шта је могло бити узрок? Ко је имао интерес да убије жртву? Међу осумњиченима, ко је имао жељу и прилику да дела? Да ли су доступне претпоставке довољно прецизне и међусобно усклађене? У којој мери објашњавају ток догађаја? Да ли би друге хипотезе биле једнако прихватљиве? Ваља напоменути да ће се исти тип расуђивања употребити и у интимном одлучивању и у аргументацији упућеној другима.” Дакле, с једне стране стварност која емитује знакове, с друге стране наша способност да знакове протумачимо по моделу узрока и последице. Истовремено, узрочно-последични модел може да доведе до забуне: „Онај ко у игри на срећу победи необично много пута могао би се осумњичити за варање, чиме би његов успех постао разумљивији. Ако се више сведочанстава слаже, а да се сведоци нису претходно консултовали и ускладили изјаве, могло би се закључити да су присуствовали истом догађају, чију реалност потврђују.” И ето главног улога Перелманове кљиге: статус стварности. Другим речима, да ли је стварност дата независно од нас, тумача стварности, или тек наше тумачење конституише стварност?

Везе коегзистенције делују на другачији начин. Оне „успостављају однос између реалитета на различитим нивоима, при чему се један представља као израз или манифестација другог. Примера ради, то може бити однос између особе и њених поступака, процена или дела. Филозофски и апстрактно посматрано, симболички приказ везе коегзистенције је однос између чина и суштине, а прототип такве везе је однос који постоји између особе и њених манифестација. Све што тврдимо о некој особи оправдавамо начином на који се она манифестује. Међутим, оно што обједињује све њене поступке јесте њено јединство и њена стабилност. Природа те особе је оно што њеном понашању даје смисао, што га објашњава.” Но, већ у следећем кораку руши се сва саморазумљивост овако постављеног проблема јер не само што „природа особе” одбија да се отвори, него од природе не остаје пуно ако о особи закључујемо на основу онога што она испољава. Уместо некакве скривене природе која управља њеним поступцима, особа се своди на оно што ради или пише. Управо умеће тумачења знакова доводи до изненађујућих учинака и често једва мисливих преокрета.

Перелманову књигу објавиће издавачка кућа „Карпос” из Лознице.

С француског превела Милица Рашић
Чита Жељко Максимовић
Уредник Иван Миленковић