Уметност интерпретације – Рафаел Пишон

Рафаел Пишон, уметник који је управо закорачио у пету деценију живота, у свет музике ушао је као дечак, певајући у дечјем хору Центра за музику у Версају. Уследиле су студије виолине и клавира на Конзерваторијуму у Версају, да би потом студирао певање и дириговање на Конзерваторијуму у Паризу. На светској музичкој сцени, Пишон се најпре појавио као певач, и то контратенор, који је наступао са данас највећим познаваоцима историјски информисаног извођења, попут Жордија Саваља, Тона Копмана, Густава Леонхарда, Пола Егњуа и других. Ипак, већ током студија, почела је да се снажно испољава његова склоност ка дириговању и истраживању музике, те је 2006. године основао вокално-инструментални ансамбл Пигмалион, са којим и данас наступа. Са овим саставом, био је у прилици да искаже свој јединствени и продубљени поглед на музику пре свега барокне и класичне епохе, истражујући, откривајући и реинтерпретирајући неке од најпознатијих страница музике 18. века. Наиме, у својим пројектима које представља концертно или на дискографским издањима, Пишон посебну пажњу посвећује драматичности и театралности, истучући наративни елемент музике. Кроз блиске сарадње са редитељима, он често посеже за сценском поставком дела, чак и оних која нису оригинално замишљена за музичку позорницу, попут Бахових кантата, али у којима Пишон препознаје инхерентну драматичност и сценски потенцијал. Овај јединствени приступ, временом је проширио и на стварање необичних, концепцијских концерата и албума, на којима пажљивом комбинацијом дела више аутора прави музички кохенрентан наративни лук, али и открива префињене, на први поглед невидљиве споне између различитих стваралаца и њихових поетика. Један од таквих примера је албум „Мој сан” објављен 2022. године за издавачку кућу Хармонија мунди, на којем Пишон и његов ансамбл Пигмалион, уз баритона Стефана Дегуа интерпретирају остварења Франца Шуберта, Роберта Шумана и Карла Марије Вебера, инспирисани записом једног Шубертовог сна из 1822. године. Полазећи од овог прозног текста, они стварају алегоријску причу у којој се преплићу најзначајније романтичарске теме – лутање, самоћа, неиспуњена љубав и потрага за миром у смрти.

Са својим ансмблом, углед је стекао постављајући на сцену све лирске трагедије Жан-Филипа Рамоа – аутора за ког је једном приликом изјавио да је „одхранио његову адолесценцију”, али и дискографски бележећи вокално-инструментална остварења Јохана Себастијана Баха. Већ 2008. године они су објавили две Мисе бревис овог аутора, а снимак је освојио низ награда, као што су Дијапазон д‘Ор и избор уредника магазина Грамофон. Опусом овог аутора наставили су да се баве и 2012. када су представили прву верзију Мисе у ха молу, односно оригиналне ставове Kyrie и Gloria које је потом Бах прерадио и проширио у свој монументални циклус. Ове године, поново су дискографски забележили сада комплетну Мису, након више од десет година редовног концертног извођења овог дела. Нова визија дела, која је сада знатно личнија, готово мистична и са наглашеним контрастима и емоционалношћу, наишла је на одобравање критике, која истиче изненађујуће споре, интензивне и интроспективне ставове као што Kyrie и Qui tolis, упарене са енергичним, експлозивиним одсецима – Gloria и Credo. У распону од тринаест година између два снимка, може се приметити колико је ансамбл сазрео, колико је продубљена пажња коју посвећују синергији хора и оркестра и исцизелиран вокални наступ хора, са прецизном дикцијом и изузетно динамично изведеним контрастима. Кроз бројна концертна извођена дела, како неки примећују, они су успели да отелотворе метафору свог имена и попут скулптора Пигмалиона, удахну сасвим нови живот овим музичким страницама.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић