Милош Тодоровић: Самоафекција и трансценденција. О основама Кантове теоријске филозофије (1)

Управо текст професора Милоша Тодоровића, који је читав своj радни век провео у проучавању и предавању Кантове филозофије (наравно, уз остале велике немачке мајсторе попут Хегела, Фихтеа, Шелинга), показује у којој мери је тешко говорити о општим филозофскиm местима. Осим што „општа филозофска места” не постоје. Шта ово значи?

Кант, а самим тим и основе његове теоријске филозофије, опште је место филозофског образовања. Студент који није врло добро савладао Кантову филозофију, студент, дакле, који није овладао најславнијим Кантовим појмовима можда, некако, и успе да заврши студије филозофије, али док не обави тај елементарни задатак филозофијом се тешко може бавити. Јер, Кант је филозофија сама. Ми мислимо захваљујући ономе што нам је Кант оставио у наслеђе. Отуд се може рећи да је Кант „опште место филозофије”. Истовремено, филозофија се – може се и тако рећи – увек бави општим местима. Стварност, на пример. Сви знамо шта је стварност док нaс неко не пита „шта је стварност?”. Тада крећу проблеми. Или време. Сви ми имамо искуство времена и сви знамо шта је време, све док нам неко не постави питање „а да шта је то време?”. Тада се, као жаба пред змијом, следимо пред питањем, пред општим местом филозофије и живота уопште. Могло би се, наравно, од једног искусног професора филозофије очекивати да сложену Кантову филозофију сведе и поједностави, нарочито ако у поднаслов књиге стави да је реч о некаквим основама. Али то, у случају професора Тодоровића, не бива.

Два су (могућа) разлога томе. Никада Милош Тодоровић није био склон поједностављивањима, па се ни овога пута од њега није могло очекивати оно што је читавог свог радног века одбијао. Други разлога је сам Кант: свако поједностављивање одузеће нешто од драгоцене супстанције његовог филигранског дела. Отуд се, понешто парадоксално, Тодоровићев текст – у који он убацује и искуство савремене филозофије, пре свега искуство читања Мартина Хајдегера – испоставља као сложенији од Кантовог текста, што и јесте, вероватно, неуралгична тачка ове књиге. Појам рефлексије, на пример, односно саморефлексије (аперцепције, самосвести), један је од кључних Кантових појмова. Да би га објаснио Тодоровић прибегава веома густој појмовној и језичкој мрежи која се и граматички и појмовно увија под теретом појма.

Утолико је књига Милоша Тодоровића и својеврсни експеримент који ће оправдање потражити у тумачењима која следе по објављивању књиге. Књигу ће објавити издавач „Академска књига” из Новог Сада.

Чита Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић