Габријел Форе: Пенелопа

Садржај прати последња певања Хомерове Одисеје, односно тренутак повратка јунака на родну Итаку. У центру дешавања је Одисејева супруга Пенелопа, која је двадесет година одолевала притисцима да се уда и тиме да преда у руке неком другом Одисејев престо.

Ова лирска поема у три чина, како ју је Форе насловио у оригиналу, француски аутор је почео да ствара на сугестију певачице Лисијен Бревал, која му је препоручила текст Ренеа Фошоаа о Одисеју и Пенелопи. Форе је започео рад на партитури 1907. године, али како се тада налазио на челу Париског конзерваторијума, то је значило да је једино слободно време за компоновање имао током летњег распуста. Због тога му је било потребно пет година да доврши оперу. Праизвођење дела је уприличено у опери Монте Карла 4. марта 1913. године, а Форе је овај догађај сматрао неком врстом пробе пред париско извођење два месеца касније у Театру Шанзелизе. Публика је добро примила дело, али су убрзо пажњу јавности привукле премијере „Руског балета” Сергеја Дјагиљева – Игре Клода Дебисија и Посвећење пролећа Игора Стравинског. Када је 1919. године, Пенелопа обновљена у Опери Комик, она више није била, по стандардима тадашњег Париза и његове узавреле уметничке продукције, ни мало актуелна, ни интересантна. Ипак, дело је имало још неколико поставки у периоду до 1943. године, да би у послератном периоду извођена ретко, последњи пут 2005. на Оперском фестивалу у Вексфорду. Као и оперу Аријана и Плавобради Пола Дикаа, која потиче из истог периода, и Фореову Пенелопу су изузетно ценили сами музичари, али она није успела да се задржи на репертоару. Ово дело је у својој основни непретенциозно и нимало спектактуларно. Оно се не бави компликованим или трагичним љубавима, већ једним добрим и успешним браком упркос свих спољних изазова и недаћа. Музички гледано, Форе је причу о Пенелопи и Одисеју извео сведеним и економичним музичким средствима у којој психолошке и емотивне нијансе долазе до изражаја из другог плана. Поред тога, композитор користи лајтмотиве у вагнеријанском кључу, док је оркестар и поред свог камерног звука, коришћен на симфонијски начин, док су вокалне линије лирске, уз поштовање и разумљивост самог текста.

Уредница Ксенија Стевановић