Грамофонија – Ленард Бернстајн: Прича са западне стране

Студијско извођење чувеног мјузикла је настало након више од две деценије од првог таквог записа, начињеног у Лондону 1959. године, али без већег комерцијалног успеха. Вероватно је то био један од разлога због којег је Дојче грамофон у сусрет тридесетој годишњици од премијере дела кренуо са врхунском студијском продукцијом под руководством композитора и уз суделовање истакнутих солиста као што су Хозе Карерас и Кири Те Канава. Сниматељски тим је предводио Карл-Аугуст Неглер који је за овај подухват награђен Гремијем, што је само једна од шест таквих награда које је добио током своје каријере. Такође, ово је један од ретких снимака чији је процес настанка праћен професионалном филмском екипом Би-Би-Сија, која је наредне године објавила документарни филм под називом „Омнибус: Прича са западне стране Ленарда Бернстајна” у режији Кристофера Свона. Филм је добио награду Британске академије филмских и телевизијских уметности 1986. године за најбољи документарни филм. Комплетан PCM (Pulse-Code Modulation) снимак овог дела је објављен истовремено на винилу, компакт-диску и аудио касетама, као двоструко издање, а поред тога, постојале су и скраћене верзије попут ове коју вечерас емитујемо. До данас, објављено је више од четрдесет верзија овог записа, а последње издање скраћене верзије на плочи од 180 грама је из 2016. године.

Иако Свонов документарни филм илуструје појединости снимања овако великог и сложеног дела, и поред бројних кадрова у којима се види сниматељски пулт, фокус радње се не удаљава од извођача и композитора, те се може рећи да се филм бави искуством снимања албума из угла интерпретатора и музичких стваралаца, а не технологијом настанка снимка, иако би и тај сегмент било значајно детаљније документовати. Кадрови за микс-пултом су претежно усредсређени на партитуру и однос извођача према њој, као и на њихове импресије слушања снимљеног материјала. Међутим, ти кадрови су увек снимљени из истог угла у којем су у првом плану извођачи и партитура, док је сниматељска екипа и опрема видљива у другом плану, уз спорадичне ”покривалице” које приказују сегменте опреме али, као илустрацију амбијента у којем се снима, без дужег задржавања. Без обзира на то, филм је веома значајан за историју дискографије, нарочито када је реч о уметничкој музици, будући да нема пуно сродних остварења посвећених студијском раду музичара.

Аутор Милан Милојковић
Уредница Сања Куњадић