Ерик Сати: Поглавља испретурана у сваком погледу (5)

У завршној емисији циклуса можете слушати Сатијеве текстове „Похвала критичара”, „У пола гласа”, „Дан једног музичара”, „О вртоглавици” и „Просто питање”.

О критичарима се не зна довољно; шта су урадили, шта су све у стању да ураде. Укратко, о њима се зна исто онолико мало као и о животињама, иако, као и животиње, имају своју сврху. Да.

Они нису само творци критичарске уметности, те уметности над уметностима, они су први мислиоци света, световни слободни мислиоци, ако могу тако да кажем.

Штавише, критичар је био тај који је позирао за Роденовог „Мислиоца”. То сам сазнао од једног критичара, пре две недеље, највише три. Било ми је драго због тога, заиста драго. Роден је показивао слабост према критичарима, велику слабост…

Њихови савети били су му драги, веома драги, предраги, непроцењиви.

Критичари се могу поделити на три врсте: оне важне; оне мање важне; и оне који уопште нису важни. Последње две врсте не постоје: сви критичари су важни…

Физички, критичар је особа озбиљног изгледа, тип у рангу контрафагота. Он је сам по себи центар, центар гравитације. Ако се осмехује, осмехује се само једним оком, било добрим или лошим. Увек је пријатељски расположен према дамама, док господу тихо држи на дистанци. Укратко, прилично је застрашујући, иако је веома пријатно видети га. Он је озбиљан човек, озбиљан као Буда, очигледно. Осредњост и неспособност не могу се срести међу критичарима. Осредњи и неспособни критичар био би предмет подсмеха међу колегама; не би могао да се бави својом професијом, својим свештеничким позивом, да тако кажем, јер би морао да напусти земљу; сва врата била би му затворена; његов живот био би само мучење, ужасно монотоно.

(Фрагмент текста „Похвала критичара”, 1918).

Текстове чита: Жељко Максимовић
Уредник: Предраг Шарчевић