Шарл Гуно: Фауст

Џорџ Бернард Шо је 1893. године израчунао да су музички критичари попут њега провели укупно десет година гледајући извођења Фауста. Он је тада рекао: „Када Гуноова музика не би била мање анђеоски умиљата, она би до сада произвела заразну болест – Фауститис – у мојој професији. Па и овако, нисам сигуран да мој вид није оштећен превеликим излагањем гримизном капуту и Мефистовим црвеним светлима.”

Један од разлога за Шоов духовити, иронични, тон о Фаусту јесте и чињеница да ова опера од своје премијере 1859. године у Паризу, није силазила са репертоара највећих светских позорница. Само у Париској опери изведена је око петстотина пута у првих тридесет година, а до импресивне бројке од 2000 извођења је стигло у наредних шездесет. При том треба додати, да Фауст није оригинално био продукција највеће француске опере, већ да је премијерно изведен у Театру Лирик, и то у доба када оперске куће нису радо делиле свој репертоар. На сцени Париске опере први пут је виђен 1869. године, када су сви говорни делови претворени у речитативе и ариоза, у доба зенита такозване француске велике опере. Занимљиво је напоменути да је опера убрзо добила препеве на италијански и енглески, те су певачи често певали улоге на више језика у истој представи у зависности од својих преференција и порекла.

Гуноов Фауст је запосео културни простор и имагинаријум уметности XIX и XX века тако да се референце на ово дело појављују у бројном књижевним остварењима, филмовима, стигавши чак и у свет стрипа. Тако, оперска дива Бјанка Кастафјоре из Ержеовог серијала о Тинтину, у увек пева саму једну арију – то је чувена Маргаретина Драгуљ арија из Гуновог Фауста.

Уредница Ксенија Стевановић