Антологија српске музике

Био је и најрадикалнији међу њима, а као ученик Алојза Хабе, рано се приклонио тада најавангарднијим техникама попут атоналности, атематизма, четвртстепеног тонског система, а делимично и слободно примењење додекафоније. Како је сам Чолић једном истакао „то је било време када сам се одушевио за стваралаштво Арнолда Шенберга и модерну музику и у основи сам увек остао на тим позицијама”.

У емисији представљамо пре свега композиције које деле сличан тематски и естетички универзум, а настале су у последњем периоду Чолићевог стваралаштва, које је започело почетком шездесетих година, по систематизацији музиколошкиње Соње Цветковић. У том периоду Чолић се поново окренуо експресионизму у својеврсној "стваралачкој синтези", вративши се додекафонској техници после нешто ублаженог и фолклору склоног опуса из прве послертане деценије.

То су Прелудијум, Фуга и Постлудијум, написан 1961, који отвара завршни период Чолићевог стваралаштва. У овој композицији аутор први пут после младалачких Варијација за клавир користи дванесттонску серију, али сада третирану на слободнији начин.

Вокални циклус Камена успаванка, Чолић је написао на стихове Стевана Раичковића, 1965. године. Име је добило по истоименој песничкој збирци из које је композитор одабрао три песме – Руке бола, Врата краја и Пут у равницу. На музичком плану ово дело краси судржана експресионистичка емоционалност, без већих, драмских акцената.

Од Трећег гудачког квартета започиње да се развија нова линија у Чолићевом опусу, која се може описати као ублажени, афективно стишани експресионизам зрелог стваралачког периода. На крају емисије, слушаоци ће моћи да прате и Концерт за виолончело и оркестар овог аутора, написан на крају његове каријере, 1981. године.

Уредница Ксенија Стевановић