Пијанизми Балкана – Биљана Горуновић

„Концерт је завршен овацијама... Сјајна техника, моћан, истовремено и суптилан клавирски тон, изглед звезде у најбољем смислу, смерност и преданост послу којим се бави, све то краси њену личност. Богатство тонских боја изазивало је асоцијацију на Дебисија, ужарени ритам на Стравинског, лепота музичке фразе на Чајковског, а све то заједно носило је оригиналност музичког израза и аутора и интерпретатора...”

Овим речима, критичар НИН-а описао је реситал Биљане Горуновић посвећен клавирској музици Милоја Милојевића, одржан у јуну 1999. године на Коларцу. У емисији коју посвећујемо овој домаћој пијанисткињи осврћемо се на поменути наступ, забележен на албуму који је ПГП-РТС објавио 2001. године.

Скромно присуство српске уметничке музике на концертној сцени, па и њено укупно измицање из општег друштвеног видокруга добрим делом дугује хроничном одсуству системске подршке афирмацији националног музичког наслеђа. Колико непостојање институционално организованог музичког издаваштва представља негативну константу која у великој мери отежава репертоарску поставку српске уметничке музике – у смислу чега би се могло поменути да се и највећи део опуса Милоја Милојевића и данас налази претежно у рукопису – утолико су индивидуални подухвати извођача у правцу њиховог оживљавања значајнији. Тако је и целовечерњи реситал Биљане Горуновић, одржан пре више од четврт века на једној великој сцени остао међу реткима ове врсте у нашој средини, док је дискографско издање које је из њега произашло стекло статус референтног звучног материјала када су у питању одабрани Милојевићеви клавирски опуси. У емисији репродукујемо циклус Минијатура опус 2. Осам комада компонованих између 1905. и 1912. године одражавају прву синтезу композиторовог дотадашњег рада, прожету романтичарским заносом и фолклорним духом. Горуновићева Минијатурама прилази са одговорношћу тумача који високом техничком вештином нуди објективистичко "кустоско" вођење кроз ове ране примере клавирске минијатуре у српској музици.

Рођена 1968. године у Београду, Горуновићева је музичко образовање започела у шестој години у Музичкој школи „Мокрањац” у Београду, у класи Драгане Мијалковић-Кирн, где је потом као најбољи дипломац примила награду из фонда „Смиљке Узелац”. Током ниже и средње школе таленат је потврдила наградама на бројним републичким и савезним такмичењима, да би 1984. године, попут неколицине музички надарене југословенске деце, отишла у Москву где на Училишту при Конзерваторијуму „Чајковски” добија темељно и студиозно образовање у класи Ларисе Мохељ (ученице Натана Фишмана и Григорија Гинзбурга). По завршетку средње школе, Горуновићева 1988. уписује Московски државни конзерваторијум „Чајковски” код Глеба Аксељрода, заслужног уметника Русије, где после редовних петогодишњих студија завршава и магистеријум на истом конзерваторијуму и у истој класи, 1995. године. Звање магистра уметности стиче и на Факултету музичке уметности у Београду 1997. у класи Јокут Михаиловић, као и титулу доктора уметности 2016. године.

У једној критици њеног солистичког концерта, објављеној у „Политици” 1993. године, музиколог Александар Васић забележио је да се Биљана Горуновић представила као тумач музике Франца Шуберта и Фредерика Шопена. ,,Већ од првих тонова", наводи Васић, „слушаоцима је било јасно да је пред њима енергичан, темељно школован, спреман и спретан извођач, за кога нема много техничких препрека. Свирање Горуновићеве импонује зато што је истовремено логично и узбудљиво. То значи да њена тумачења полазе од логике унутрашње структуре изабраних композиција, али и да су инспирисана и полетна. Лирске партије Шубертових и Шопенових комада биле су донете веома изражајно, као резултат истанчаног контакта прстију са клавијатуром. Једнако добра пијанисткиња је била и у изразито драмским одсецима, где се представила као солидан виртуоз мушке снаге”, закључује Васић. И заиста, интерпретације Биљане Горуновић поседују онај карактерни дијапазон који од лирског заноса до манифестације снаге ероса остављају утисак да је у питању уметност кадра да на високо култивисани начин изрази све интенције уписане у партитуру музичког дела. Управо је дата уобличена естетика тонског израза Горуновићевој омогућила да Милојевићеве комаде из циклуса Мелодије и ритмови са Балкана опус 69 – те, по материјалу економичне и аскетске музичке скице – изнесе на узоран начин који аутора презентује у свој величини његовог зрелог модернистичког приступа обради фолклорних мелодија које је иначе сам био сакупио. У емисији репродукујемо избор од шест комада из прве и друге свеске Мелодија и ритмова са Балкана, компонованих у Београду, ратне 1942. године: Кажи Јано, Врба над Водом, Мекам уз саз, Мотив из Призрена, Јутро на Косову и Деда и девојке.

Каријеру концертне пијанисткиње, Биљане Горуновић развија на домаћим и међународним сценама, на којима је за више од тридесет година приредила велики број наступа. У Русији и бившем Совјетском Савезу, Биљана Горуновић одржала је тако низ солистичких концерата, којима се у биографији уметнице придружују и реситали у Грчкој, Чешкој, Немачкој, Шпанији, те Данској и Норвешкој где је промовисала српску клавирску музику. Међу значајнијим наступима, у биографији се нарочито издаваја концерт поводом јубилеја посвећеног Емилу Гиљелсу у Малој сали Конзерваторијума „Чајковски” у Москви, где је Горуновићева наступала са Гудачким квартетом „Глинка” у Шумановом Квинтету у Ес-дуру. Као камерни музичар сарађивала је са бројним истакнутим музичарима попут сопрана Катарине Јовановић, Људмиле Иванове, виолинистима Мирославом Павловићем, Мајом Јокановић (да поменемо тек неколико имена), а као солисткиња са домаћим оркестрима и диригентима попут Бојана Суђића, Станка Шепића, Петра Ивановића, Ангела Шурева, Дориана Вилсона, Данијела Рајскина и других. Биљана Горуновић је посебно посвећена музици романтичарских аутора који, уз Бетовена и ствараоце раног 20. века, представљају тежиште њеног концертног репертоара. Њен уметнички рад допуњује и посвећен педагошки ангажман на Академији уметности у Новом Саду, где од 1996. године држи класу клавира из које су изашле бројне генерације домаћих пијаниста. Као пијанисткиња која негује интелектуалан и аналитички приступ музици, Горуновићева своје знање неретко дели и у улози предавача, држећи стручна предавања посвећена клавирској музици и историји и теорији пијанизма. Једно такво, посвећено Карлу Филипу Емануелу Баху под називом Карактеристике клавирског тона – унутрашњи слух и технике слушања управо осветљава неке од Горуновићкиних пијанистичких фокуса усмерених на звучну естетику као есенцију њеног клавирског израза. Оваква оријентација несумњиво је рефлексија знања која је стекла у Москви, на традицији руске пијанистичке школе која је суштински обликовала њен приступ клавијатури и самој физиономији тона. Емоционално засићене и тонски детаљно осмишљене, интерпретације Биљане Горуновић, међутим никада нису сентименталне, већ напротив, задржавају препознатљиву дозу строгости и озбиљности које – може се констатовати – само доприносе укупном уметничком ефекту који пијанисткиња постиже за инструментом.

Ова емисија реализована је уз подршку Фонда за културна давања Сокоја.

Аутор емисије: Стефан Цветковић