Вокални сат

Овај аутор био је важна фигура у развоју руске музике 19. века, иако је остао у сенци славних имена попут Чајковског или Рахмањинова. Његово стваралаштво представља важну карику између утицаја Михаила Глинке и појаве музичког реализма, који ће касније обликовати дела Мусоргског, Римског-Корсакова, Шостаковича и других. Заједно са Глинком, Даргомижски је био међу првима који су покушали да изграде аутентичну руску композиторску школу, прожету народним духом и ослобођену доминације западних модела.

Рођен у племићкој породици са необичном породичном причом и измишљеним презименом које потиче из села Даргомижка, већ као дечак је самостално компоновао, а касније је своје образовање усавршавао са аустријским пијанистом Францом Шоберлехнером. Преломни тренутак био је сусрет са Михаилом Глинком, који му је постао ментор и који га је подстакао да бављење музиком схвати као озбиљну уметност. Као млад композитор био је фасциниран француском великом опером, због чега је написао оперу Есмералда инспирисану Игоовим романом. Ипак, боравак у Паризу променио му је поглед на музику – разочаран формом и декоративношћу тадашњих опера, почео је да тражи другачији, по сопственом уверењу, ’истинитији’ музички израз. То га је довело до уметничког принципа који је сам формулисао: „Желим да звук непосредно изрази реч. Желим истину”. Ова тежња ка реализму кулминирала је у његовим зрелим делима, попут опера Русалка и Камени гост, где је говорни, речитативни стил служио снажнијем преношењу емоција и значења.

Поред компоновања, Даргомижски је био и педагог, организатор музичког живота у Санкт Петербургу. Његова кућа била је место живих уметничких дебата, стварања и узајамне инспирације. У последњим годинама живота, упркос болести и разочарењу због неразумевања на које је његова уметност наилазила у јавностии, Даргомижски је остао веран својим идеалима. Мусоргски му је у знак поштовања посветио две успаванке са речима: „Великом учитељу музичке истине – Александру  Даргомижском”. Његово наслеђе лежи управо у тој истини – у уметничкој искрености, храбрости да се прекораче границе жанра и утемељењу једног новог, аутентичног правца у руској музици.

Иако најпознатији као аутор опера, највећи део свог стваралачког опуса посветио је вокално-инструменталној музици. Написао је око сто романси које обухватају широк жанровски дијапазон – од салонских песама европског стила са руским народним мотивима до обимнијих балада, сатиричних сцена и дела реалистичког израза каснијег периода. Иако је временом развио препознатљив и прогресиван стил, збирка романси углавном потиче из раније, класично-романтичарске фазе, у којој се истицао као један од најцењенијих и најизвођенијих композитора.

Многи његови вокални циклуси настали су на стихове савремених песника, а посебно је значајна сарадња са Јулијом Жадовском, чија поезија рефлектује емоционалне трауме и друштвену репресију, које је Даргомижски преточио у дирљиве музичке исповести. Такође, велики број његових романси је инспирисан Пушкином, чији текстови прожимају и његове најзначајније опере. 

Упркос томе што су многе романсе првобитно биле намењене салонској атмосфери, њихова формална прецизност и изражајна дубина надилазиле су површну забаву. Даргомижски је поседовао изузетну способност да у једноставном музичком оквиру пренесе снажну емоцију и суптилне нијансе значења текста, било кроз носталгичне, романтичне, духовите или трагичне призоре. Писао је и на француском и италијанском језику, ослањајући се на белканто традицију, док је касније, у зрелијој фази, све више разбијао конвенционалну музичку форму у корист изражајности говора, што га чини претечом Мусоргског и Стравинског. Без обзира на повремени осећај непризнатости у опери, Даргомижски је остао један од најсуптилнијих и најутицајнијих руских композитора романси. Његове вокалне минијатуре зраче искреношћу, софистицираним стилом и емоционалном топлином, потврђујући његово место међу најважнијим ствараоцима руске музике 19. века.

Ауторка емисије Тамара Симовић