Пијанизми Балкана – Иван Јанаков

Током 20. века, пијанизам је – подизањем образовних стандарда, омасовљењем музичких такмичења, те коначно тржишно диктираном хиперпродукцијом музичких снимака као производа широке потрошње – био обележен све упадљивијом стандардизацијом извођачких приступа литератури који су водили коначном укорењењу више него упадљивог интерпретативног конвенционализма. Уз стандардизацију инструмента као материјалног преносиоца музике, успостављање извођачких конвенција било је условљено тржишним факторима потражње "поузданих интерпретација" велике литературе прошлости, те последично све евидентнијим губљењем индивидуалног стваралачког гласа. У овим околностима аутентична "идеја" дела или интенција композитора све је чешће посредована стандардизованим моделима извођења за које се веровало да обезбеђују најадекватнији модел тумачења музике. Интерпретативна референца је тако презначена и премештена из простора несигурности и неизвесне индивидуалне потраге за идејом, ка мањој или већој поузданости њеног достизања кроз обраћање конвенцији. Ипак, несумњиво је да је овај извођачки приступ успоставио и нову естетику звука која је – иако често квалификована као "стерилна" у аудитивном и уметничком смислу – заправо сасвим кореспондирала духу времена, те принципима свеприсутне "политичке коректности" саздане на промоцији стандарда једнакости и равноправности у којима, парадоксално, и сам уметнички глас проговара дикцијом најшире разумљивости и прихватљивости, излазећи пре у сусрет очекивањима, него што дејствује са интенцијом провокације постојећег поретка. Међу савременим пијанистима са балканског простора, ове одлике препознају се и у интерпретацијама Ивана Јанакова, бугарског уметника који беспрекорном извођачком техником и усмерењем на најзначајнија дела репертоара, већ петнаестак година развија успешну интернационалну каријеру. Хваљен као уметник који литературу заодева у готово перфектне звучне креације, Јанаков из њих еманира довољно духа и карактера, чинећи их тако комуникативним према слушаоцима савременог сензибилитета навикнутим на аудитивну прецизност дигиталног доба. Пијанизам се у том погледу и кроз интерпретације Ивана Јанакова, приметићемо, указује као рефлексивна уметност која своју актуелност обезбеђује једнако у стилистичком колико и оном скривенијем сензибилитету према времену у којем настаје. 

Рођен у Софији у породици музичара, Јанаков је најпре студирао на Националној музичкој академији „Љубомир Пипков” у родном граду, након чега одлази у Њујорк где на Манес колеџу – у класама Аркадија Аронова и Стефани Браун – завршава мастер студије клавира и дириговања. Његов наступ у реситалској дворани Карнеги хола, у оквиру познате серије дебитантских концерата, доноси му награду ове институције, те стипендију за усавршавање које проводи на Академији Киђана у Сијени код Микелеа Кампанеле. Сумирајући период музичког образовања, Јанаков је у једном интервјуу, међутим, истакао како је његов први приватни учитељ у Софији, Мајер Франк, био тај захваљујуц́и коме је стекао техничко знање о инструменту. „Док сам живео у САД”, наводи, „имао сам потом и друге дивне учитеље – попут Аронова. Моји професори контрапункта, хармоније, музичке историје, историје уметности тамо били су људи огромне опште културе. Путовали су, дипломирали на различитим местима и научили ме стварима које се нису училе у Бугарској...”

Започевши паралелне праксе пијанисте и диригента, Иван Јанаков се најпре на националним, а потом и на европским сценама афирмише као уметник великих амбиција захваљујући којима често и искорачује из поља стриктно уметничког деловања, покрећући такође и бројне музичке пројекте. Тако је 2011. године основао ансамбл Лондонски камерни музичари (London Chamber Players) са којим наступа из двоструке позиције солисте за клавиром и диригента, док је као диригент симфонијске музике дебитовао 2013. године са Чешким националним симфонијским оркестром, након чега ниже наступе са различитим ансамблима у Европи, али и Сједињеним Америчким Државама. Ипак, тежиште професионалног деловања Јанакова налази се на пијанистичком позиву те је у својим реситалима или као солиста са оркестрима до данас забележио наступе у преко тридесет тридесет земаља, између осталог и на Далеком Истоку и у Аустралији. Чест је гост угледних музичких фестивала, те члан жирија интернационалних пијанистичких и диригентских такмичења. 

Међу композиторима према којима гаји посебан однос издваја се Сергеј Рахмањинов чија је поједина дела попут монументалног Трећег клавирског концерта и студијски снимио са Бугарском филхармонијом и Најденом Тодоровим. У септембру 2024. године у издању куће Евиденс изашао је и његов албум на којем поред дела Франка и Хајдна изводи и Рахмањиновљеве Корели варијације. Овом позном делу руског композитора, огрнутог осећањем отуђености и лишеном уобичајеног лиризма, пијаниста приступа са надахнућем којим успева да пластично истакне све карактерне мене, задржавајући ону дистанцу која оногућава да ова интерпртација, ипак, не буде и упадљиво субјективна...

Поред солистичког ангажмана, Јанаков од 2022. године делује и као члан ансамбла Four pianists који чине по двојица класичних и џез пијаниста. Овај неуобичајен састав који комбинује два различита стилска идиома (често и у оркестарској пратњи), постигао је муњевиту популарност у Бугарској те забележио сада већ неколико наступа у Националној палати културе у Софији пред хиљадама слушалаца, али и гостовања у Лондону и Љубљани. Ипак, превасходно посвећен класичној литератури Иван Јанаков репертоарски је најближи музици романтичара, те Бетовена, као и појединим ауторима 20. века, односно одабраним бугарским композиторима попут Панча Владигерова и Веселина Стојанова. Евидентан је његов фокус на технички захтевнија дела клавирске литературе, те се Јанаков свакако сврстава међу виртуозне пијанисте, што има удела у његовој популарности на националним, те проходности на иностраним сценама. Његов албум са делима Франца Листа објављен 2019. године само поткрепљује ову тезу. Централно место на издању заузима Соната у ха-молу, дело које је Иван Јанаков представио у свом стилу прецизне репродукције партитуре не посежући за било каквим агогичким, динамичким или каквим другим искорачењима. О овоме сведочи и чињеница да је ова компактна и језгровита интерпретација једна од најкраћих у дискографији (непуних 27, наспрам уобичајених око 30 минута трајања дела). Код Јанакова, наиме, нема поетских застанака, али ни драмске фуриозности која би интерпретације квалификовала као "романтичарске". Напротив, његов Лист је, пре би се рекло, "коректан" у карактеризацији, произведен техничком суперироношћу која се приклања савременим стандардима извођачког пуританства, односно оној врсти перфекције која обличје уметности данас више него икада раније саображава идеалу технолошки беспрекорно моделованог индустријског производа. По тим карактеристикама Јанаков несумњиво представља пијанисту који поседује пуну професионалну конкурентност на међународној сцени, док га концертни, али и све учесталији педагошки ангажмани у родној Бугарској где неретко одржава и мајсторске курсеве, позиционирају као једног од најистакнутијих домаћих клавирских уметника и педагога, у сваком случају – пијанисту од којег се у наредним деценијама могу очекивати још многи значајни резултати.

Аутор емисије: Стефан Цветковић