Антологија српске музике

Властимир Перичић је рођен 1927. године у Вршцу, где су му родитељи службовали, да би се касније школовао у Земуну и Београду. Средњу музичку школу при Музичкој академији у Београду је уписао 1941, да би високошколске студије наставио на овој установи, где је дипломирао композицију у класи Станојла Рајичића 1951. године. Усавршавао се на Академији за музику и драмску уметност у Бечу, у класи композитора Алфреда Ула, а 1956. године присуствовао је и курсевима савремене музике у Дармштату. Годину дана раније изабран је за асистента на Одсеку за композицију Музичке академије, да би потом свој професионални рад наставио на Одсеку за музичку теорију и на Катедри за музикологију. Године 1988. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. По пензионисању 1993, Перичић је наставио своје активности, пре свега у домену музикологије. Компоновању се на кратко вратио, завршивши 1996. године давно започету Сонату за виолончело, а бавио се и транскрипцијама дела за кларинет и клавир. Његово последње композиторско остварење је хор Кто Бог велиј из 1998. године који је посвећен Студијском хору Музиколошког института САНУ. Перичић је преминуо 1. марта 2000. у Београду.

По речима музиколошкиње Мелите Милин, Властимир Перичић је био „један од најдаровитијих композитора своје генерације, чија су се дела одликовала инвентивним оживљавањем традиционалних форми и широким распоном израза. У основи романтичар, он би се вероватно најбоље осећао као савременик Сезара Франка и Рихарда Штрауса, живећи у време када је романтизам већ био прошао свој зенит, а афирмисала се импресионистичка поетика Клода Дебисија. Показивао је склоност ка великим сонатним цикличним формама и полифоном обогаћивању музичког ткива.”

Од шездесетих година прошлог века, Перичић се посвећује све више и више музичкој педагогији, теорији и музиколошком раду, могуће и због тога што је сматрао да није у стању да пригрли све тада модерне и модернистичке тековине које су биле актулене у композиторској пракси поратног периода. Објављује уџбеник Наука о музичким облицима заједно са Душаном Сковраном, чиме започиње његова обимна писана заоставштина. Перичић је пре свега био ерудита, који је располагао енциколпедијским знањем из области музике, а нашу стручну јавност задужио је, за сада, јединим аналитичким приказом стваралаштва домаћих композитора Музички ствараци у Србији из 1969. године, који је он скромно називао „концертним водичем”. Треба поменути и Вишејезични речник музичких термина, који је у употреби, као једини ове врсте, до данашњих дана. Перичић је написао важне монографије о опусима Јосифа Маринковића и Станојла Рајичића, а као редактор радио је на издавању целокупних дела Јосипа Славенског и Стевана Стојановића Мокрањца. Посебан и готово недостижан квалитет његових текстова је готово епиграмски прецизан и слушно проживљен увид у дела која је анализирао, а који како код стручњака, тако и код шире јавности, наилази на неспоредно и природно разумевање, а да притом не губи било шта од ширине и захвата његове интелектуалне ригорозности.

Уредница Ксенија Стевановић