Уметност интерпретације – Џоан Сатерленд

Аустралијски драмски колоратурни сопран, Џоан Сатерленд, која је због свог изузетног умећа у Италији стекла надимак „Ла Ступенда”, односно „величанствена”, била је једна од најзначајнијих белканто певачица друге половине прошлог века. Рођена 1926. године у Сиднеју, певање је почела да учи неформално, имитирајући мајку која је била мецосопран. Суштински као аматер, дебитовала је у Сиднеју 1947, у Персловој опери Дидона и Енеј, да би наредне године победила на најзначајнијем аустралијском певачком такмичењу „Сан Арија”. Године 1951, преселила се у Европу, где је и формално започела студије на Краљевском колеџу за музику у Лондону, са Клајвом Керијем. У опери Ковент гарден, дебитовала је 1952, наступајући у мањим ролама, али је сензацију изазвао њен наступ 1959. када је извела насловну улогу у Лучији од Ламермура у продукцији Франка Зефирелија, којом је дириговао Тулио Серафин. Иако је испрва желела да настави стопама Кирстен Флагстад, градећи каријеру као вагнеријански драмски сопран, на наговор свог супруга, пијанисте и диригента Ричарда Бонинга који је сматрао да то није њен „фах”, окренула се белканту, који је доживео ренесансу захваљујући популарности Марије Калас. Уследили су наступи у миланској Скали, и њујоршком Метрополитену, те бројним другим светским оперским кућама у којима је изводила дуго запостављени репертоар из прве половине 19. века.

Почетком шездесетих година, ова певачица је већ стекла такву репутацију, да су слушаоци сатима чекали у редовима како би добили карту за њен наступ. У Метрополитену, након извођења „сцене лудила” у Доницетијевој Лучији од Ламермура, доживела је дванаестоминутне овације, а након наступа у опери Ла Фениче у Венецији, захтевна италијанска публика наденула јој је надимак „Ла Ступенда”, односно „величанствена”. Године 1965, упутила се на турнеју са тада младим и перспективним тенором, Лучаном Паваротијем, са којим ће забележити неколико антологијских снимака опера Љубавни напитак, Марија Стјуарт, Лучија од Ламернура, Турандот и Кћи пука.

Седамдесетих и осамдесетих година, Џоан Сатерленд је наставила да проширује свој репертоар, додајући улоге као што су Маснеова Есклармонда – по њеним речима њено највеће извођачко достигнуће, затим Ана Болен, Лукреција Борџија, Адријана Лекуврер, да поменемо само неке. Последњи наступ имала је 1990. године у Сиднејској опери, када је у својој шездесет трећој години отпевала улогу Маргарит Валоа у Мајерберовим Хугенотима.

Њен глас је поседовао изузетно богат, јасан и постојан тон, покретљивост, тачну интонацију, снажан горњи регистар и готово непревазиђену контролу дисања. Критика јој је замерала нешто лошију дикцију, која је, по речима њеног супруга, диригента Ричарда Бонинга, потицала од жеље да оствари савршен легато, али и коју је покушала да усаврши седамдесетих година. Такође, са ширењем њеног реперотара, повећавала се и експресивност њених интерпретација. Оно што је посебно очаравало публику, била је и непосредност, трезвеност и топлина Џоан Сатерленд као особе, која је донекле била у супротности са њеним статусом диве. Након пензионисања, живела је повучено у Швајцарској, све до своје смрти 2010. године.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић