Музеј звука – Мотети Гијома Дифаја

Гијом Дифај је био једна од кључних личности у развоју европске историји музике, кога чак називају и првим композитором модерне епохе, јер је у његовом опусу начињен пресудни искорак из света средњовековне, у нов универзум ренесансне полифоне музике. Његови мотети можда и најјасније показују овај напредак, јер су разлике између Дифајевог најстаријег изоритмичног мотета Vasilissa ergo gaude и радова насталих неких тридесетак година касније, попут Moribus te genere, тако велике да је тешко замислити да их је написао исти аутор. У овом периоду, Дифај је успео да створи јединствен музички језик који је представљао синтезу стила италијанске музике раног 15. века, са хармонским иновацијама енглеских аутора.

У мотетима које ћете вечерас слушати, може се уочити нов, лирски и експресивнији приступ текстуалном предлошку, док пажљива анализа ових дела, открива и веома сложен однос математичких пропорција. Ово се пре свега односи на мотет Nuper rosarum flores, компонован за прославу посвећења фирентинске катедрале, за који се дуго веровало да у себи садржи пропорције овог импозантног Брунелескијевог здања. Математичке пропорције и формална комплексност овог, али и других Дифајевих мотета, нису представљале тек споредни стилистички елемент, већ суштински важан део питагорејско-платонске парадигме. По њој музика је представљала „звучно опажање бројева” и чинила је један од четири стуба „квадривијума”, односно четири слободне вештине засноване на математици, у којој су још биле аритметика, геометрија и астрономија.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић