Андреа Перуновић: Радио – култура слушања

Филозофи Зоран Димић и Андреа Перуновић, психолошкиња Ана Ђорђевић, музиколошкиња Ксенија Стевановић и теоретичар књижевности Зоран Пауновић, разговарају о Радију и феномену слушања. После сваког излагања следи расправа о ономе што је изложено.

Зоран Димић говори о радијским емисијима великог немачког филозофа Валтера Бенјамина. Бенјамнин је своје емисије припремао за Радио Берлин и читао их на таласима тог Радија последњих неколико година Вајмарске републике, да би, с доласком нациста на власт, уместо медија који шири слободу Радио постао постао гласилом вође и партије, те за Бенјамина у таквим околностима ту више није било места.

Ана Ђорђевић говори о психолошким условљеностима слушања, нарочито слушања Радија. Које реакције изазива слушање, коме се обраћа Радио и на који начин, те у којој мери се чуло слуха разликује од других чула, односно које су специфичности слушања у односу на гледање, или додир.

Андреа Перуновић прави малу филозофску историју слушања, односно говори о филозофском потцењивању слушања у односу на фаворизовано чуло вида и гледање. Ту врсту потцењивања Перуновић сматра не само неправедном, него и штетном, јер специфичност чина слушања не може да надомести ниједна друга људска способност.

Ксенија Стевановић прави танана разликовања између звука и музике, те скреће пажњу на кинетички (покретачки) моменат музике подсећајући на Одисејево искушење пред песмом сирена: музика тражи покрет и активност (у случају мита музика покреће слушаоца који иде у смрт).

Зоран Пауновић прави духовиту историју Радија на овим просторима, започињући свој есеј стиховима групе Филм "данас сам бацио радио кроз прозор". Кроз однос младих људи према Радију шездесетих година 20 века - када слобода пробија и у Радио те се с њега незаустављиво шири - Пауновић испреда причу о Радију као медију који, у овом случају кроз музику, шири слободу, али који се, ако постане пропагандно гласило вође и партије, претвара у опасном средство угњетавања.

Уредник и водитељ Иван Миленковић