Музеј звука – Имагинарна сахрана Карла V

Карло V био је један од најмоћнијих владара у европској историји – цар Светог римског царства, Надвојвода Аустрије, Краљ Шпаније, владар Холандије, Војвода Бургундије и власник још тридесет осам титула које су сведочиле о његовој сувереној власти над територијама широм света, односно „царством над којим сунце никад не залази”. Овај моћни владар се, ипак, 1556. године повукао са трона, абдицирајући у корист свог сина, Филипа II и брата, Фердинанда. Повукавши се у манастир Јусте у Екстремадури последње две године живота провео је окружен часовницима које је пасионирано правио, и медитацијама у присуству братства самостана.

Године 1558, у овом манастиру је уприличен догађај без преседана у европској историји, у којем је учествовао сам цар. Наиме, након реквијемских служби које је Карло организовао три дана за редом, 29, 30. и 31. августа за покој душа његовог оца, мајке и супруге, бивши владар је тражио да се организује и „лажна сахрана” за њега самог. Процесија, под светлом бакљи и свећа, организована је у самој цркви манастира, а сачувано је сведочанство једног монаха у којем се наводи: „читава пратња Његовог височанства, у црнини, и сам побожни монарх, такође у одећи жалости са свећом у рукама, дошли су да прославе његву сахрану и да га виде покопаног. Спектакл је све нагнао на сузе и нису могли више плакати ни да је Цар заиста умро. А само Височанство, након његове погребне мисе је положио своју свећу у руке свештеника, као да је већ предао своју душу у руке Господу”.

Иронија је да је након завршетка ове необичне службе, цару Карлу V изненада позлило, те да је његов лични доктор Матис „приметио промену у његовом пулсу”. Монахрово здравље је наставило да се погоршава у наредним данима и преминуо је три недеље касније 21. септембра 1558. године, од, како су најновија истраживања установила, последица маларије.

Иако постоји сведочанство савременика о овом необичном догађају, детаљнији опис музике која је овом приликом извођена је изостао. Зато су чланови ансамбла Ла Темпет и диригент Симон-Пјер Бестион на концерту у оквиру прошлогодишњег Фестивала ране музике у Утрехту пружили своју верзију ове службе, начињену по узору на тада практиковане обреде. Како и сами истичу, ово је „имагинарна служба, а не историјска реконструкција” погребног обреда; у њу су зато унели не само ставове реквијема неких од најзначајнијих ренесансних мајстора, попут Кристобала де Моралеса, Пјера де Маншикура или Педра де Ескобара, већ и мотете чија тематика упућује на промишљање о пролазности и вредности живота, као што су „Хиљаду кајања” Луиса де Нарваеза или „Тужбалицу пророка Јеремије” Томе Крекијона, као и арапске и јеврејске традиционалне напеве, који су постали део музичког наслеђа Шпаније.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић